 |
Dobrodošli u Aikido Klub Arena - Beograd |
 |
|
|
|
 |
 |
|
Novi intervju - Cristijan Tisijer |
Intervju sa sensei Tisijerom, koji vode Gijom Erar i Ivan Bel. Intervju je napravljen posle seminara juna 2008. god u Dablinu.
 G.E.: Umesto da vas ponovo ispitujemo o vasoj mladosti, godinama provedenim u Japanu i stvarima koje vec svako zna, zeleli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja o vasem vezbanju. Kada vas neko gleda, moze videti siroko i lepo kretanje. Da li je traganje za lepom formom bitan deo vaseg aikidoa?
C.T.: Kada radim neku tehniku, ne trazim estetiku. Namera aikidoa je traganje za idealom cistote pokreta (fr. geste-pokret, kretanje, stav), uprkos fizickoj prepreci, koju predstavlja partner-protivnik. Dakle, od trenutka kada ta prepreka bude prevazidjena, uz istovremenu potragu za preciznoscu, pravim polozajem, pravilnosti, pokret ce neminovno biti sve cistiji. A sto je cistiji, tim je vise i prirodniji, dakle lepsi. Ali u nacelu, nema neke posebne potrage za lepim. Aikido je vestina, zaista borilacka vestina. Od trenutka kada u tom kontekstu koristimo telo, moramo raditi na cistoti i preciznosti pokreta. A lepota forme je rezultat tog rada.
I.B.: Kada se posmatra vase izvodjenje tehnike, moze se primetiti velika opustenost u pokretima i kretanju. Uostalom, tokom seminara koji ste odrzali pokazali ste da ako se naidje na iznenadnu prepreku (kocenje, blokadu), moze se preci na drugo kretanje ili tehniku da bi se taj trenutak prevazisao, a pri tome sacuvati opustenost pokreta.
C.T.: To nije bas potpuno tacno. Po mom shvatanju ucenja borilackih vestina, kao i ucenja uopste, ako se naidje na prepreku ne treba reci: “ne mogu ovo da uradim, dobro, uradicu nesto drugo.”. Naprotiv, ako postoji problem, ja ga ne zaobilazim, vec pokusavam da pronadjem resenje. Ono sto ja zeleo da pokazem tokom seminara, narocito u tehnici kotegaeshi na primer, je da vrlo cesto, iz mnostva razloga, ne mozemo nastaviti dalje sa izvodjenjem te tehnike. U tom trenutku, ne vredi navaljivati, jer to znaci da smo dosli do kraja izvodjenja te tehnike, ali se istovremeno na nju moze nadovezati neka druga tehnika, ali nema bezanja. 
Da bih odgovorio i na pitanje o opustenosti, treba spomenuti najpre da je jedan od principa/vidova Budo-a i prevazilazenje sopstvenih strahova. Zelja da se bude najjaci na svetu je besmislena. Treba jednostavno raditi na tome da se oslobodimo sopstvenih strahova. Zato svi edukativni sistemi koje koristimo imaju za cilj prevazilazenje odbijanja, iskljucivanja i nesaradjivanja. Sto manje strahova imamo, lakse ce nam biti da se suprotstavimo drugima, sto nikako ne znaci da cemo postati nepobedivi. Po mom misljenju, sto je neka tehnika bolje savladana i cistija (tj. oplemenjena) tim nam vise dozvoljava da radimo na sebi, da razumemo i prevazidjemo svoje strahove, i da se lagodnije krecemo. Opustenost u radu se spontano javlja iz svega toga.
G.E.: Kada je rec o saradjivanju, vi poseban akcenat stavljate na odnos izmedju Tori-a i Uke-a, gde svako treba da da svoj maksimum da bi omogucio napredak ovom drugom. Taj je odnos, medjutim, veoma cesto shvacen kao popustanje.
C.H.: To je veoma lose tumacenje njihovog odnosa. Ne moze postojati sistem ucenja, bez pravila. Na primer, ukoliko ja odlucim da odigram teniski mec, ja cu poneti reket, ali ako vi dodjete da igrate sa mnom i ponesete bejzbol palicu, bice nam vrlo tesko da igramo zajedno i da vracamo loptu. Dakle u bilo kom sistemu, moramo odrediti pravila: nosimo beli kimono-to je pravilo, vezbamo na strunjacama, sto je takodje pravlio; i izbor da staticno radimo katatetori hvat, jos uvek je pravilo, a ne tehnika. Dokaz za to je sto ne vucemo, ne guramo, ne udaramo, vec dajemo mogucnost partneru da radi tehniku. Odredili smo, dakle pravila, i zahvaljujuci tim pravilima cemo moci da se organizujemo i izvodimo tehniku. U pocetku verovatno necemo imati mnogo osecaja. Na primer, kada govorimo o tenkanu, u pocetku cemo najpre imati jedan stozer, mozda to da oboje gledamo u istom smeru, ali bez povezanosti izmedju nas dvoje. Ako imate Uke-a koji je bolji od vas, on ce moci da vas dovede u poziciju iz koje cete moci da razumete ono sto pokusavate da uradite. Ali krajnji cilj, a to je ono sto mene zanima, jeste taj da mogu da radim sa ljudima koji imaju drugacija pravila vezbanja, ili cak sa ljudima koji ni nemaju nikakva pravila, a da to (tehnika) ipak funkcionise! Zato ja uvek volim da radim sa ljudima koje ne poznajem, sa pocetnicima, sa visokim ili tezim ljudima, sa karatistima, dzudistima... Volim da radim sa svima, jer mogu da pokazem da tehnika moze da funkcionise i bez pravila: tu se sad radi o primeni tehnike. Ali da bi se do toga stiglo, ucenje tehnike, najpre moze funkcionisati jedino na osnovu pravila. Ima naravno sistema ucenja koji su potpuno drugaciji od mog. Mozemo ih smatrati veoma strogim i vrlo preciznim, ali su ponekad toliko vezani za svoja pravila da im gotovo robuju, i ne mogu da se izvuku iz toga….A to je zaista steta.
G.E.: Vi cesto govorite da je Aikido edukativni sistem cija je osnova borba (tj da je nastao kao ratnicka vestina). Koje sposobnosti, po vasem misljenju ljudi mogu razviti u okviru takvog sistema?
C.T.: To je veoma razlicito od osobe do osobe. Ali kada govorimo o Aikidou kao edukativnom sistemu, treba se podsetiti da on pripada ratnickom kadru. To je slobodno izabran kadar. Mogli smo izabrati slikanje, vajarstvo, zen ili bilo sta drugo. Ono sto ljude vuce ka borilackoj vestini je ponekad sklonost ka sukobljavanju ili tuci, ja to ne znam. Ali mi smo izabrali borilacku vestinu. A u borilackoj vestini neminovno ima pojmova kao sto su prepreka i kazna. I citav taj edukativni sistem, koji za cilj ima da napredujemo u ljudskom smislu, pociva na tom pojmu borbe. Zbog toga svaka greska mora biti kaznjena, bilo od strane ucitelja ili nemogucnoscu izvedjenja tehnike. Ali ta kazna, posto se ne radi o realnoj situaciji vec o treningu, predstavlja priliku za ponovni pokusaj. Treba iskoristiti tu priliku, ne da bi se ponovila ista greska, vec da bi se izveo pokret u kome je ta greska ispravljena / izbegnuta. Kada o tome razmisljaju, ljudi cesto govore: “napredovati znaci raditi bolje”. Ja se ne slazem! Za mene napredovati znaci praviti sve manje i manje gresaka, usavrsiti svoje pokrete i izbeci greske. Svojstvo Budo-a je odsustvo gresaka, waki ga nai, sto znaci nikada ne pokazati slabu stranu bilo tehnikom, recima ili bilo kakvim nespokojstvom. U jednoj od svojih knjiga, preuzeo sam citat iz jedne skole pravila ponasanja, koja se zove Ogasawara. Ispred te skole pisalo je: “kada pravilno sedite u idealnom polozaju, ni najprostija osoba ne bi trebalo da vas uznemiri”. To je dakle nase vlastito ponasanje koje nam omogucava da ne pokazemo slabosti.
Ucenje borilacke vestine nam nudi ono sto ja zovem: ”konstante Puta”, a to su – stav/drzanje, odrzavanje rastojanja i vizija. Te tri konstante funkcionisu zajedno. To nije mnogo tesko primeniti, moze se reci da je to vec borilacka vestina, ali jos uvek se nista ne desava, jer nismo u kretanju. Da bi se uslo u kretanje moramo se prisetiti jednog drugog prirodnog principa, a to je tehnika. Zasto je to prirodni princip? Jednostavno zato sto su ljudi od uvek zeleli da razviju tehnike da bi lakse uradili ono sto nije lako za uraditi. Taj pojam tehnike ne ostavlja po strani prethodno pomenute pojmove. On se jednostavno pridodaje. Dobro uradjena tehnika stvara ekonomicnost pokreta i energije. Princip ekonomicnosti je takodje prirodni princip. Eto cemu treba teziti. Gore ste dodali druge principe kao sto su saradjivanje, traganje za cistim pokretom itd. Ja mislim da u Aikidou postoje principi koje jos nismo otkrili, koji su svi redom takodje prirodni principi i koji treba da budu dodati nasem sistemu ucenja, da bi ga obogatili.
I.B.: Kada je rec o prirodnim principima, cesto se govori o KI-ju. Vi medjutim, ne govorite mnogo o tome.
C.T.: Ne, ja ne govorim o tome, najpre zato sto je pogresno (varljivo, nepotrebno). Ja sam vec dugo u Aikidou, i posecivao sam mnogo majstora i moram reci da su oni cije su tehnike bile najlosije najvise govorili o KI-ju. To naravno ne vazi za sve, ali cinjenica je da je KI nedodirljiv, i da se o njemu ne moze tako raspravljati. KI je nerazdvojan od osobe. Osnovni problem sa Ki-jem je njegovo dobro proticanje. Ako uzmemo recnik videcemo da je Kokyu “prenosilac” ili “provodnik” KI-ja. Prevod Kokyu-a je disanje, ili da budemo precizniji to je u stvari neka vrsta promene u stvariima. To je dakle disanje, ali sa istom idejom promene kao sto su sunce i kisa, dan i noc itd. KI je prenosnik svega i svacega preko disanja. Ako vezbate sa ramenima podignutim do nivoa usiju, KI ne protice, to ce vam reci i svako ko se bavi akupunkturom. Takodje, kada je tehnika nedovrsena, nema ni KI-ja, dakle prirodnog proticanja. Po mom misljenju ljudi koji istinski imaju KI, ne osecaju ga, jer se kod njih sve odvija prirodno. Dakle, mozemo usavrsavati zagrevanje i KI-gong vezbe, da bismo posebno radili na disanju. Mozemo takodje raditi i na gipkosti i slicnim stvarima. Zasto? Ja smatram da je Aikido jedna dobro osmisljena celina. Nije dakle dovoljno posvetiti se samo jednom delu vestine, pogotovu kada je vreme za vezbanje. Ako treba narocito raditi na gipkosti, otici cemo specijalisti, nekom gimnasticaru na primer. Isto je i sa disanjem. Ali ne treba sve mesati.
Sto se KI-ja tice, ja dakle vise volim da o tome ne pricam mnogo. Mislim da su razgovori o tome cesto varljivi.
I.B.: Vi ste dakle vise naklonjeni tehnici (vezbanju).
C.T.: DA, jer ce tehnika pokrenuti (otkociti, opustiti) telo! Jednom kada uspete da pokrenete telo, i oslobodite se strahova koji koce (blokiraju) um, pokret ce postati tecniji, sto ce dozvoliti vise kokyu-a. Uz malo volje sa tim kokyu-om i KI ce prirodno stici.
G.E.: Svi znaju da ste bili veoma bliski sa Sensei Yamaguchijem. Kada je rec o Aikidou, da li ste razvili drugaciji stil ili ste ostali verni njevogom stilu?
C.T.: Imao sam dva glavna ucitelja koji su imali veliki uticaj na moje vezbanje. To su drugi Doshu – Sensei Kishomaru Ueshiba narocito kada je rec o osnovnim tehnikama i Yamaguchi Sensei, kada je rec o tehnici uopste, ali i o mnogim drugim stvarima, slobodi, smislu za primenjivanjem tehnika, ostrini, strogosti, nepopustljivosti…Prema meni se odnosio kao prema sinu, toliko da je pred kraj svog zivota potrazio kucu na Azurnoj obali, da bi ziveo blizu mene. Dakle da odgovorim na pitanje, ne znam da li radim njegov stil ili ne, jer to nije moja namera, kao sto nije bila ni njegova. Sta vise, on nije zeleo da mi budemo robovi njegovog nacina rada, i verovatno mu se ne bi dopalo da budem njegov klon. Ja sam pre svega zadrzao principe koje mi je on preneo.
G.E.: Cesto se govori o Aikidou pre i posle rata, o suceljavanju starog i modernog Aikidoa. Vi ste bili pokretac Aikidoa u Francuskoj. Sta se po vama promenilo?
C.T.: To pitanje je zanimljivo, jer kada sam ponovo otisao u Japan, ljudi su govorili da je to sto ja radim drugacije. Problem je u tome sto sam ja pripadao Aikikai-u 7 godina. Ja sam, dakle, shvatio da su oni koji su ostali tamo radili na drugaciji nacin. Ja sam samo ponavljao ono sto sam tada naucio u Hombu Dojo-u. Nisam izmisljao nove tehnike. Sta vise, ljudi sa kojima sam vezbao kada sam imao 24 godine, prepoznali su me najpre kao Doshuovog ucenika (doshu Kishomaru Ueshiba) i kao veoma bliskog sa Sensei Yamaguchijem, tako da ja iskreno mislim da nisam bio ucesnik u menjanju Aikidoa. Ne treba mesati ono sto smatramo Aikidoom sa onim sto se stvarno poducava u Aikikai-u. Kada sam stigao u Japan, imao sam 2. dan, vezbao sam kod Nakazone Senseia i bio sam na svim letnjim seminarima Tamura Senseia. Mislio sam dakle, da nesto vredim. Ali kada sam jednom u Hombu Dojo-u video Doshua, pitao sam se sta se desava. To sto sam video bilo je drugacije i morao sam da preispitam i prepravim svoja ubedjenja. U ostalom, mogu vam reci da mi se u pocetku nije dopadalo. Smatrao sam da Doshu cupka u mestu. U stvari, nisam prepoznavao nacin na koji sam navikao da radim. To neslaganje izmedju onoga sto smatramo Aikidoom i Aikidoa u praksi daju utisak preobrazavanja.
Medjutim, tacno je da ima preobrazaja, a to je preobrazaj ucitelja koji se razvijaju tokom zivota. To je normalno. Secam se Miyamoto Sensei, tada u Japanu, koji je vezbao samo da bi zbunio i bacio partnera. Niko, posebno u grupi u kojoj sam ja bio, nije zeleo da vezba sa njim. A sada vidim izvrsnog coveka, koji veoma pazi na svoje ukee, ali dobro, sada ima 60 godina. On se dakle, promenio/razvio kao i svi ljudi. Ono sto hocu da kazem je da kada imamo 20 godina, treba isto toliko provesti i na tatamiju, i onda ce se nas nacin rada promeniti, zvanje takodje, kao i broj godina naravno….
Najzad, tacno je da se Aikido promenio, kao i bilo koja delatnost, ako na primer uporedimo Ukee sa pocetaka aikidoa i danasnje ljude koji imaju razlicito vidjenje vestine i tehnike. To se moze objasniti i cinjenicom da su prvi Ukei bili dzudisti. Danas se Ukei mnogo sponatnije krecu, brzi su i samim tim tehnika ne izgleda kao sto je izgledala onda. Mozemo dakle reci da ima preobrazaja, ali dacu vam jedan primer koji ce vam pomoci da razumete sta zelim da kazem. Kada sam ja bio klinac, nas bi zaprepastio cak i karatista sa crvenim pojasom koji bi uradio mawashi geri u lice. Danas, bilo koji klinac koji uzme da igra neku video igricu, samo to i gleda. I jos se cikica (u igrici sest puta okrene u krug pre nego sto zada udarac. Mladi danas nisu vise iznenadjeni, oni cak zive sa idejom o borilackim vestinama koja uopste ne odgovara stvarnosti. Sa izmenjenom mastom, dakle menja se i vizija tehnika, a podjednako i njihova primena. To je normalno. U istom smislu preobrazava se i Aikido.
Ne mozemo reci da je Aikido nepokretan. On se neprestano menja, sto je velika sreca, jer bez toga za 50 godina ne bio vise ni bilo Aikidoa. Ono sto ostaje nepromenjeno to su principi!
I.B.: Kada je rec o principima i o opsenama u kojima se razvijaju mladi koji rastu sa video-igricama u rukama, imate li utisak da postoji nesklad sa novim generacijama po pitanju stava i sistema vrednosti?
C.T.: Iskreno, ja ne znam nista o tome. Mozda je to slucaj, ali ja mislim da su deca koja su dosla na Aikido uradila dobru stvar. Vec usvajaju sistem pravila koja ne bi obavezno usvojila kod kuce ili negde drugde. Zatim, postuju pravila ponasanja, zivot u grupi i treniraju. Mozda smatraju da smo zastareli, ali ono sto je najvaznije to je nase ponasanje i primer koji im dajemo. Ako smo mi kao treneri sposobni da prepoznamo zainteresovano i talentovano dete, i oni su jednako sposobni da vide da li ste vi uzor, da li ste zaista autoritet ili ste debilcina (blago receno). Po mom misljenju komunikacija je kljuc uspeha za prenosenje poruka klincima, a da ne morate da izigravate dete vi sami. Budite iskreni, direktni i to je sve! Kada je rec o vezbanju, ne treba misliti da deca nisu sposobna da uloze napor. Klinac koji je odlucio da na primer ozbiljno repuje ) ulaze jednak napor kao neki drugi koji vezba aikido, jer je sve to jednako tesko.
prevod sa francuskog by Ana Jovanovic
09.12.2008. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
