Intervju sa Stivenom Sigalom

Ovaj intervju sačinjen je zapravo od dva odvojena članka i bio je prvobitno objavljen u dva odvojena broja “Van strunjača”, biltenu Tenshin Bugei Gakuen-a Stivena Sigala – delimično u jesen 1990., a ostatak u jesen 1991. godine

Pitanje: Šta je aikido?

Sensei: Imate nekoliko godina? Aikido na naprednim stupnjevima postaje mnogo komplikovaniji. On je teoretski zasnovan na harmoniji, skladu pre nego na blokiranju, šutiranju i udaranju. Dozvoljavamo drugom da napadne i koristimo njegov vlastiti napad protiv njega postajući jedno sa njegovim kretanjem i koristeći anatomske slabe tačke, blokiranja zglobova i bacanja, itd. U situacijama života ili smrti tehnika postaje jača, tvrđa. Često puta, napadač stvara situaciju života i smrti jer što jače napadne to jače padne. Ove tehnike će funkcionisati na svakome, ali morate stvarno dobro da ih naučite. Aikido nije veština koja može brzo da se nauči.

Pitanje: Zašto ste učili aikido umesto karatea?

Sensei: Počeo sam karate i tragao sam za učiteljem koji bi me mogao podučavati mističkim aspektima borilačkih veština. Ljudi sa kojima sam učio karate nisu mi to dali. Našao sam aikido i čitao nešto O-Senseievih govora, i video sam ga.

Pitanje: Kod kojih ste učitelja učili?

Sensei: Bio sam svuda po Japanu kao dečko i video sam senseia Toheia kada je još uvek bio u Hombo Dođou. Učio sam sa brojnim učiteljima koje ne znate i o kojima nikada niste čuli, od sensei Isojame do sensei Abea. Gomila ljudi od kojih je većina pomrla.

Pitanje: Da li je ikada postojala neka kritična tačka u vašoj karijeri treniranja kada ste doživelu neku dramatičnu promenu?

Sensei: Da, šest godina sam trenirao oko osam sati dnevno, a to je puno, u Japanu. Udarao sam glavom u zid i nisam uopšte napredovao. Hteo sam da prevaziđem fizički aspekt aikidoa. Pokušavao sam da uradim neke stvari koje je O-Sensei činio ali nisam dospevao nigde, jer sam pokušavao. Konačno jednog dana, otišao sam u Kameoku [Kameoka] u provinciju Ajabe [Ayabe] u krenuo da treniram sa nekim od O-Senseievih mističnih učitelja, i da trošim više vremena na mistične aspekte aikidoa. Doživeo sam ogromne i dramatične promene u svojoj tehnici u prvih šest meseci.

Pitanje: Zašto nije više O-Senseievih učenika našlo mistične aspekte tehnike zanimljivim ili važnim?

Sensei: O-Sensei je govorio vrlo starim dijalektom zvanim Tanabe. To je mesto sasvim gore u planinama, to je seosko područje sa nekim dijalektom koji je doista veoma teško razumeti. Pričao bih s drugim momcima i pitao bih šta je govorio. Oni bi mi rekli: “Ma, on govori o bogu i religiji i tim koještarijama, zaboravi to i uči kako da se biješ.” To je bio taj stav. Ipak, kada sam otišao i učio sa nekima od istih sveštenika koji su podučavali O-Senseia, počeo sam da shvatam aikido po prvi put u svom životu. Jer aikido je više nego vaza (waza).

Pitanje: Da li je neko od mističkih učenja O-Senseia prevedeno na engleski?

Sensei: O-Sensei je bio sveštenik sekte zvane Omotekjo. Imali su neke stvari na engleskom, ali ne verujem da to možete dobiti u Americi, žao mi je.

Pitanje: Čuo sam puno o tvrdoj liniji i mekoj liniji aikidoa. Možete li se dotaći toga u čemu je razlika?

Sensei: O-Sensei je uvek govorio o Go-đu-rju [Go-ju-rju], krugu, kvadratu i trouglu. Aikido mora da ima sve ove linije zajedno. Osnovna kretanja su kvadratna, vrlo kvadratna. Kada dođete do srednjeg nivoa, taj kvadrat je uvek tu, ali vidite i puno od trougla. Kada dospete u napredni nivo vidite uglavnom krug. Ali kvadrat je uvek tu.

Pitanje: Da li ikada koristite kiai u svojim tehnikama? Mislim da ga nikada nisam čuo do vas.

Sensei: Ne biste to želeli. Kiai je veoma efikasan i kada ga radite kako treba paralizovaćete oponenta.

Pitanje: Postoji li ispravna pozicija da se počne?

Sensei: Kada neko naiđe i kada hoće nešto da uradi, stojite kako god vam je udobno, i uradite ono što morate. Ideja je da ako sam u levom hanmiju [hanmi] a neko kreće na mene, onda verovatno neće krenuti na mene u desnom hanmiju jer mu se lice time postavlja na vašu pesnicu. Međutim, nikada ne znate, ideja na ulici je da ispraznite sebe i pustite da dođe [kako dođe].

Pitanje: U terminima tehnika, šta biste rekli da je najvažnije.

Sensei: Rekao bih da je “irimi” najvažniji.

Pitanje: U aikidou da li je reč samo o praktikovanju borbe ili su to situacije života i smrti?

Sensei: Razlika između prave borbe i vežbanja na strunjačama je razlika između plivanja u okeanu i plivanja na strunjačama.

Pitanje: Da li se neka tehnika zasniva na napadu gde je neko u punom zamahu kretanja i svom svojom težinom prema vama?

Sensei: Da. U osnovnom, početničkom aikidou. Ali u naprednom aikidou to nema veze.

Pitanje: Čak ni ako je reč o udarcu, onako kako bi to bokser uradio?

Sensei: Ne uopšte. Nije bitno da li stoje, ili beže od mene, ili ako stoje tu i igraju. Ako sam naumio da okončam situaciju, ili da je neutralizujem, ja ću krenuti za vama. To je napredni aikido. Nije mi potrebno da se krećete. Možete me udarati, možete činiti šta god hoćete.

Pitanje: Onda to znači da aikido može biti agresivan?

Sensei: Da vam kažem tajnu... Oni koji su vežbali sa O-Senseiem, kad god bi ga napali plašili su se da će poginuti. Pitajte moje napredne crne pojaseve da li nalaze prostim kao pasulj da me napadnu. Nije to baš valcer. Na primer, u restoranu sam i neko izvuče pištolj i drži gomilu ljudi kao taoce. Ako ja nemam pištolj, neću čekati na njega da pokuša i lupi me cevlju pištolja. Moram nešto da učinim tada, moram da znam tehnike kojima mogu da idem na njega, i to je ono o čemu se radi u “irimi-ju”. Da pokrijem prostor odavde do njega što brže mogu irimijem. To jest bilo kojom od brojnih tehnika. Ako ih uradite dovoljno brzo, a vaš se oponent ne kreće s njima, one postaju udari, napadi. Stoga što će udariti i udariće jako, ako vaš oponent ne razume kako da se kreće zajedno s njima, biće udaren u stvarnom svetu.

Pitanje: Kako učenik koji je invalid može učestvovati u borilačkim veštinama?

Sensei: Zavisilo bi od toga na koji je način invalid i koliko. Ako možete koristiti svoje ruke i šake, onda možete koristiti aikido gotovo isto kao i ja. Koncept je u tome da neko mora da krene na vas. Jednom kad je krenuo na vas, kretanje ruku, kretanje torzoa i sve drugo je isto. Na mnogo načina možete postati veoma dobar aikidoka. Znam da sam tokom perioda kada sam bio veoma gadno povređen naučio svoje tehnike kako valja jer nisam mogao da se krećem.

Pitanje: Mogu li ljudi od 55 i 65 godina da praktikuju aikido?

Sensei: Imao sam bio ljude u sedamdesetim godinama na treninzima u Japanu i u šezdesetim i sedamdesetim ovde.

Pitanje: Da li biste mogli da objasnite zanšin [zanshin] i mušin [mushin]?

Sensei: U borilačkim veštinama ima mnogo koncepata.  Mogao bih da napišem knjigu, mogao bih da utrošim sledećih nekoliko sati na tu temu. Oni nisu nešto o čemu bih čak i pokušao da govorim u pet minuta, ali uzeću sekundu da govorim o “mušinu” jer sam ga pomenuo ranije. Mušin znači prazno srce, prazan um. To je veoma, veoma važno u borilačkim veštinama. Kada Jagju Tađimano Kami [Yagyu Tajimano Kami] i razni drugi veliki majstori mušina govore o ovom konceptu, oni govore o savršenoj i tačnoj refleksiji svega što jeste. Davao sam kurseve iz toga. To je veoma duga priča. Jedna je analogija ova: refleksija meseca na mirnom jezeru. Kada se mesec probije kroz oblake, kada duva vetar, jezero se namreška i slika meseca postane iskrivljena. Vrlo slično vašem umu i vašem srcu. Kada imate misli u svom umu i svom srcu, sve je iskrivljeno. Da biste postali jedno, tako da možete da razumete sve i osetite sve na način na koji doista jeste... morate da budete potpuno prazni, potpuno mirni, tihi. To je mušin.

Pitanje: Koji je odnos između budoa i aikidoa?

Sensei: Oni su jedno isto.

Pitanje: Postoji izvesna zbrka usled širokog opsega stavova prema aikidou, od veoma meke borilačke veštine do ubilačke.

Sensei: Mislim da su to samo blesava odstupanja. Mislim da bugei, ako pogledate, budo, ako bacite pogled na kinesku kaligrafiju i rastavite je, analizirate, znači zaustaviti rat. Zaustaviti oružje, zaustaviti, prekinuti rat. Tako, budoka je heihoka, pravi ratnik je ratnik za mir, ili čovek mira. Morate da budete dovoljno moćni da zaustavite rat, vidite šta hoću da kažem, jer ako ste slabi ne možete zaustaviti rat, bivate nadjačani ratovanjem. Shvatate? A budo ima to jin i jang, ima to tate to joko no ito, izu no mitama to mizu no mitama [Tate to yoko no ito, izu no mitama to mizu no mitama]. Ovo su sve šinto izrazi. Joko no ito znači mesec, žensko, voda, ljubav, moć opraštanja, moć ljubavi. Tate no ito znači sunce, govorimo o muškom, govorimo o vatri, govorimo o moći odlučivanja. To je vreme kada ne opraštate, to je moć sečenja. Ta dva elementa moraju da žive u vama u savršenoj harmoniji ili niste uravnoteženi, i to je onda ono što bi ubilo i vašu suštinu budoa. Morate da imate sposobnost i moć da odlučite, da donosite odluke, da sečete, da ubijete, i u isto vreme morate da imate sposobnost da volite, da opraštate, da imate razumevanja. I sve ovo mora da funkcioniše zajedno, jer sve ovo je budo, a aikido je jedna od miliona borilačkih veština pod ogromnim kišobranom budoa, shvatate li?

Pitanje: Šta možemo kao učenici aikidoa učiniti da poboljšamo političku situaciju aikidoa?

Sensei: Nažalost mnogo je učitelja aikidoa zainteresovanije ko je bolji nego ko ima više učenika. Da li grešim? U aikidou nije bitno ko je bolji. Nije bitno ko je u pravu a ko nije, ili ko ima koliko učenika ili čiji je tata veći. Koga briga? Ništa od svega toga nije važno, to nema nikakve veze sa aikidoom. Ono što je važno je da se mi svi trudimo da pomognemo jedni drugima da postanemo bolji kao ljudska bića. Koji god stilovi da nam dođu, dobrodošli su, niko nije bolji od drugog. Koncentrišite se na filozofske i spiritualne aspekte aikidoa pre nego na to ko pripada kom udruženju.

Pitanje: Sensei, bio sam zainteresovan za kotodamu [kotodama], možete li nam je objasniti?

Sensei: Pa, to je kao pokušavanje da se objasni budizam ili hrišćanstvo ili neka druga mistična veština. Za kotodamu bi mi trebalo nekoliko nedelja da pričam o njoj, dok se ne bih osetio ugodno. Kotodama je doista moć zvuka; svetog zvuka i strašnog zvuka. Ako bih smeo da se poslužim vašim senseiem na trenutak, kad on prilazi da me udari (sensei Vada [Wada] udara i Majstor Sigal ispušta “kiai”) ja to činim. To nije neka reč, već je to zvuk što je osetio. Osetio je to ovde (pokazuje na njegovo srce) i ovde (pokazuje na njegovu glavu). Neki od vas su to osetili a neki nisu. Ova moć zvuka može biti korišćena na mnogo raznih načina, a kotodama obuhvata svete [holy] i strašne, ne-svete [unholy] reči u zvukovima. Kotodama može biti korišćena za lečenje ili ubijanje, ona je kao i svaka druga magija, može se koristiti na oba načina.

Pitanje: Možete li opisati svoj proces fokusiranja na nekoga kada se spremate za izvođenje tehnike? Izgleda kao da prolazite kroz veoma specifičan proces fokusiranja.

Sensei: To je krug. Kada dajem instrukcije, onda je to samo njihova pozicija tela i moja pozicija tela. Kada doista bacate, morate se pribrati i početi da dovodite energiju do kulminacije. Postavićete ih, ščepati njihov “ki”, zgrabićete ih sa njihovog puta i dovesti ih k vama. Kada dođu k vama, uradite što morate, to je kao munja. Onisaburo, koji je, kao što znate, bio O-Senseiev spiritualni učitelj, napisao je kanđi ku kaminari što znači “budo je munja”. Kulminacija elektriciteta i moći / snage između neba i zemlje, to je ono što bugei (borilačke veštine) doista jeste.

Pitanje: Kako uke treba da se postavi za to?

Sensei: Uke ne treba da razmišlja o postavljanju ičega niti da razmišlja o svom ukemiju. Treba samo da razmišlja o napadu. Na naprednijim nivoima čak i ne razmišljate o napadu, samo napadate.

Pitanje: Da li biste mi dali svoju interpretaciju misubija [misubi]?

Sensei: Nešto se sastane da postane jedno, veoma jednostavno.

Pitanje: Kao odnos između ukea i nagea?

Sensei: Može biti. Mogu reći misubi na 15 miliona načina – to je kao reč brak na engleskom. Musu znači postati jedno, sastaviti.

Pitanje: Da li biste detaljno izložili kako dišete?

Sensei: Ja ne dišem. (Uzima nekog za ukemi.) Neću da ga bacim, neću da radim nikakvu tehniku. On će sad da napadne. (On napada.) Možete li da vidite gde sam stao i počeo da dišem? Verovatno to ne možete da vidite. Ja nikada ne dišem tokom konfrontacije. Kada radim višestruki napad sa 3, 4 ili 5 ljudi koji me napadaju istovremeno, ja dišem veoma, veoma neznatno između svakog od njih. To je način na koji ja to radim. Ne kažem da bi vaš učitelj to tako radio.

Pitanje: Zašto to radite?

Sensei: Zato što je ovaploćenje moje snage / moći sa mnom u poziciji kada se napinjem, savijam [flex] i sastavljam, pribiram sve. To je više jedan izdah: udišete kada želite nekog da [pri/do]vedete ili ga zgrabite, i jednom kad ga imate ne možete da udahnete jer može da se probije u vas.

Pitanje: Sensei, čitao sam malo o mušinu i podesnom stanju uma koji mora da se ima dok se bori – ne vući nazad, ne vući napred, čekati da se ima otvoren um. Postoje li neke vežbe da se to razvije?

Sensei: Mislim meditacija; razumevanje toga da kada postanete jedno sa svim stvarima razvijate jednu sferu, kao ogledalo, koje je savršena i tačna refleksija, odsjaj svega što jeste. Kada neko napada uz veliko zlo, vi to reflektujete i sva veličina, količina tog zla će se vratiti na njega. Vi niste Bog, ali ćete postati jedno s Bogom i vi dozvoljavate, dopuštate Bogu da bude sudija o tome kako će ta tehnika da se vrati na napadača. Drugim rečima, ako me neko napadne napolju na ulici, ja ne kažem sebi: “Sad ću ja da ščepam tog momka i ima da ga ubijem.” Uopšte tako ne mislim, ja samo reagujem na njegovu specifičnu energiju i radim ono što moram. U skladu sa onim što sam rekao ranije, bilo da oduzimam život ili dajem, čuvam život, u načelu nema razlike. Ja bih radije da dam, sačuvam život. Ali ako, na primer, stojim na sred ulice i vidim “noćnog lovca” da preseca nečije grlo i onda se okreće da me ubije, moja akcija može biti da ga ubijem. Osećao bih se loše da oduzmem ljudski život, ali ne osećam da bi to bila moja odluka. To bi bio jedan akt mog treninga. Akcija i reakcija u izrazima sile i nivoa negativnosti. Ima li vam to smisla? Radije bih bio fini, kao što sam ranije rekao, ali ako moram da ne budem fini, veoma sam pripremljen da to učinim.

Pitanje: Dakle ono što kažete nije pitanje toga da budete fini ili ne fini, već toga da vi reflektujete ono što je u ogledalu?

Sensei: Upravo to je tačno ono što sam pokušao da kažem.

Pitanje: Voleo bih da znam da li imate sličan stav u odnosu na lečenje, što se tiče ljudi kojima je potrebna pomoć?

Sensei: Pa, to je nešto vrlo različito... Ali je slično u tom smislu da ne dajem više tretman prevelikom broju ljudi i jedino onima za koje osećam da želim da im bude bolje i koji imaju neku vrstu karme u vezi sa životom koju mogu da cenim. Drugim rečima, ako mi neko dođe sa heroinskim navikama i misli da će da se popravi, ali ja znam da neće, onda neću da mu dam tretman. Ako neko u ovom dođou dođe kod mene danas i kaže: “Imam problem sa jajnicima”, i ako osećam da ta osoba doista želi da joj bude bolje, onda bih joj dao tretman, pomogao bih joj. Shvatate li šta hoću da kažem? Pogledam pojedinca i vidim što mogu da vidim iz njih, i pokušavam da radim s tim.

Pitanje: A vaše iskustvo sa O-Senseiem?

Sensei: Imam veoma malo iskustva sa O-Senseiem. Mogao sam da ga vidim nekoliko puta. Video sam ga kako govori. Bio sam veoma blizu njegovim spiritualnim učiteljima i još uvek jesam. Bio sam jedina bela osoba koja je ikada išla tačno stopama O-Senseia što se tiče njegovog mističnog treninga. Postao sam sveštenik O’moto Kjoa i išao na sve estetske treninge sa sveštenikom koji je podignut sa O-Senseiem. Nikada ga nisam doista upoznao. Nikada nisam ukrštao rogove s njim na strunjačama niti me je bacao naokolo niti bilo šta drugo.

Pitanje: Čitam u nekom članku da je kenđutsu deo vašeg života?

Sensei: Pa, za mene su aikido i kenđutsu ista stvar. Ako ste videli moju tehniku, ja uvek sečem. Danas smo baš uradili nekoliko uboda ovde i onde, ali ako me posmatrate mnogo videćete da uvek sečem stopalom i šakom; tesabaki, ađisabaki. Uglovi ruku i nogu su svi iz kenđutsua.

Pitanje: Danas izgleda da je vaš aikido veoma pragmatičan; ulično orijentisan tip pre nego nego drugi aikido stilovi koji nisu tako pragmatični kao vaš stil. Pitao sam se niste li u nekom momentu istraživali bilo koji drugi prilaz aikidou?

Sensei: Fizička tehnika aikidoa na nivou na kome ja podučavam nema nikakve veze sa mističnim primenama na način na koji vi ovde upućujete, to jest, postoji Go-đu-Rjo (tvrdo, meko i tekuće). Sad, O-Sensei je uvek govorio: “Bugei wa Bugei desu.” Borilačke veštine su borilačke veštine. I “Aiki wa odorijanai.” Uvek je to govorio. Aikido nije ples. Ako biste ikada uzeli O-Senseiev aikido, ili ako biste ga gledali, plašili biste se da ga napadnete jer on se nije igrao. Bez obzira kako je mekan bio, ako niste bili tamo gde je trebalo, bili biste povređeni. Aikido je ozbiljan i ima da se radi. To je ono što je osnivač rekao i bio je u pravu. Aikido ima da se radi. Sve što ja radim jeste da vas podučavam kako da učinite da vam aikido funkcioniše jer on mnogima od vas ne funkcioniše. Pokušavam da vas naučim kako da ga učinite stvarnim. Nema uopšte ničega nespiritualnog u vezi s tim. U stvari to je čak i spiritualnije. To je nešto stvarno, to nije iluzija, to nije neki crtani film. Morate da ga osetite da biste ga razumeli. O-Sensei je bio veliki mistik, ali je njegov aikido funkcionisao. Puno je ljudi koji su pokušali da ga dokuče u mnogo različitih prilika, od vremena pre nego što je počeo aikido do mnogo posle toga. Našli su da to nije šala; inače bacite se na aerobik ili tako nešto. Ja odem u neke dođoe i vidim nekoga kako napada i momak padne a da niko nikoga nije ni dotakao. Ima li ikoga ovde ko može nekoga da baci a da ga ne dodirne? Morate da učinite da to funkcioniše. Ozbiljan sam.

Pitanje: Velite li da su neki aikido dođoi previše pasivni?

Sensei: Postoje dođoi u kojima se tako podučava (bacanje bez dodirivanja); a ja mislim da da biste podučavali na taj način prvo morate da naučite osnove a da u okviru tih osnova morate da možete da učinite da one funkcionišu. Jednom kad ste naučili osnove i učinili da one funkcionišu, možete se upustiti u te magične stvari za koje je potrebno jedno 20, 30, 40, 50 godina da dobijete osećaj za njih.

Pitanje: Kako bi se moglo težiti prema mističnim aspektima aikidoa nakon dostizanja tih osnova?

Sensei: To bi bilo moguće sa mnom, ili bilo kojom drugom osobom koja ima takvu vrstu mističnog zaleđa. Kada se dovoljno zbližite sa vašim učiteljem, on odlučuje da li želi da vas podučava.

Pitanje: Može li neka druga religija ili spiritualnost da bude baš toliko vredna koliko je i Omoto kjo bio za vaš aikido?

Sensei: Mogao bih to da zamislim, svakako bi to moglo tako biti. Jedna stvar u vezi sa Omoto kjoom, a čak je i O-Sensei rekao, svaka religija kaže: “Mi smo put, svaki drugi put je pogrešan i otići ćete u pakao.” Nema te religije koja mi je poznata da to ne kaže osim Omoto-kjoa. Svi se mi penjemo uz istu planinu, može biti da postoje različite staze, ali svi mi pokušavamo da dopremo do Boga. Svako ima svoj vlastiti način da stigne tamo.

Pitanje: Koji je deo aikidoa došao iz mačevalaštva?

Sensei: Svi delovi. Kada radim nikjo, ja sečem. Kada radim irimi, ja sečem, šihonage, sve je to kenđutsu.

Pitanje: Koliko ste bili stari kada ste otvorili svoj dođo?

Sensei: Oko dvadeset dve.

Hvala vam puno svima.

Preveo sa engleskog

Mića Mijatović

14. decembra, 2008.

u Beogradu