Jedini način da se napreduje u aikidou je kroz pravilan i redovan trening. Pohađanje nije obavezno, ali imajte na umu da ako želite da napreduje u aikidou verovatno treba da vežba najmanje tri puta nedeljno. Uz to, kako se aikido smatra načinom razvijanja samodiscipline, samodisciplinovanje počinje redovnim pohađanjem treninga.

Vaš trening je vaša odgovornost. Niko vas neće uzeti za ruku i voditi vas ka majstorstvu u aikidou. Naročito to nije odgovornost instruktora ili starijih učenika da vide da li išta učite! Deo aikido treninga je da naučite da valjano zapažate. Prije nego zatražite pomoć, dakle, trebalo bi da pokušate da uradite tehniku sami posmatrajući druge.

Aikido trening uključuje više od tehnika. Trening u aikidou uključuje opažanje i promene fizičkih i psiholoških šablona mišljenja i ponašanja. Posebno morate obratiti pažnju na način na koji reagujete u različitim okolnostima. Prema tome, deo aikido treninga je i poboljšanje samosvesnosti.

Sledeća tačka je veoma važna: Aikido trening je sarađivački, ne takmičarski. Tehnike se uče kroz trening sa partnerom - ne sa protivnikom. Morate uvek biti pažljivi i vežbati na takav način da prilagodite brzinu i snagu u skladu sa sposobnostima vašeg partnera. Partner vam pozajmljuje svoje telo da bi vežbali na njemu - nije nerazumno očekivati od vas da se dobro brinete o onome što vam je pozajmljeno!

Aikido trening može ponekad biti veoma porazan. Učenje da se nosite sa tom frustracijom je takođe deo aikido treninga. Vežbači treba da posmatraju sami sebe u nameri da utvrde koren lične frustracije i nezadovoljstva u skladu sa svojim napretkom. Ponekad je razlog ovoga sklonost da se poredi sa drugima koji treniraju. Međutim, obratite pažnju da je to onda samo po sebi forma takmičenja. Fino je diviti se talentu drugih i nastojati da ih podražavate, ali treba voditi računa da se poređenjem sa drugima ne javi ogorčenost, ili neumerena samokritika.

Veštine koje polažu pravo na to da omogućavaju transformativnu osnovu za svoje vežbače ukorenjene su u religioznu i filozofsku tradiciju kao što su Budizam i Taoizam (uticaj Šinto-a na japanske veštine je u poređenju sa predhodnim obično mali). U Japanu je Zen Budizam izvršio najjači uticaj na razvitak transformativnih veština. Mada je Morihej Uešiba bio mnogo manje pod uticajem Taoizma i Zena u odnosu na ''novu religiju'' Omotokjo, sigurno je moguće spojiti određena gledišta Zen i Taoističke filozofije i prakse sa aikidom. Šta više, Omotokjo, je široko ukorenjen u raznovrsni sastav neo-Šintoističkih koncepcija i verovanja. I pored ovoga, bilo bi potpuno pogrešno pretpostaviti da je usvajanje ovih stavova neophodan uslov za psihofizičku transformaciju kroz aikido.

Koliko se tiče ujedinjenja Zen i Taoističke prakse i filozofije sa aikidoom, psihofizička transformacija kroz vežbanje aikidoa će biti malo drugačija od psihofizičke transformacije kroz vežbanje veština kao što su karate, kjudo ili ceremonija čaja. Sve ove veštine imaju zajednički cilj da uliju svojim vežbačima spoznaju staloženosti, spontanosti akcije/reakcije, i shvatanja karaktera stvari upravo onakvim kakve jesu (šinjo).

Činjenica da je aikido trening uvek sarađivački daje jednu specifičnu dimenziju izgrađivanju ličnog transformisanja kroz aikido. Kooperativan trening olakšava napuštanje takmičarskih razmišljanja što pojačava opažanje drugih sopstvenih dualizama. Kooperativni trening takođe polako uliva osećaj za dobrobit partnera i sigurnost. Ovaj stav ( vođenja računa o drugima) se onda proširuje i na druge situacije izvan vežbanja aikidoa. Drugim rečima, kooperativna osnova za aikido vežbanje se prenosi direktno u okvir moralnog ponašanja u svakodnevnom životu.

Osim toga, treba da bude jasno da ukoliko je moguć lični preobražaj kroz aikido trening, to nije automatski proces. Ovo je očigledno opažajući činjenicu da ima i onih koji vežbaju aikido godinama i koji još uvek prave moralne i zakonske prekršaje. Tehnička veština i široko iskustvo u borilačkim veštinama nisu svakako garancija moralnog i ličnog napretka. Ova činjenica se često javlja kao veliko razočarenje za aikido studente, posebno ako bi otkrili da njihovi instruktori još uvek pate od raznih vrsta nedostataka. Ustvari, ovo predstavlja dragocenu lekciju: Tehničko znanje je cilj koji se lakše postiže od ličnog napredovanja. Mada oba ova cilja mogu predstavljati obavezu za čitav vek, znatno je lakše učiniti vrstu žrtvi i napora koji se traže za tehničko napredovanje nego uložiti napor i žrtve koje zahteva lični preobražaj i napredak.

Put samousavršavanja i ličnog preobražaja mora, u svakom slučaju, negde početi. Možda je najvažnije zapamtiti i za učenika i za učitelja aikidoa (lako se zaboravi) da stalno imaju na umu da su ljudi sa kojima treniraju ljudska bića kao i oni sami, i da svaki od njih ima svoju jedinstvenu perspektivu, sposoban je da oseti bol, frustraciju i sreću, i da svako od njih ima svoj vlastiti cilj zbog kojeg trenira.

Ako nekada tokom aikido treninga postanete isuviše umorni da bi mogli da nastavite ili ako vas povreda spreči da izvodite aikido kretanja i tehnike, dozvoljeno je privremeno prestati sa vežbanjem dok se ne budete osećali sposobnim da nastavite. Ukoliko morate napustiti strunjače, pitajte instruktora za dopuštenje.

Mada se aikido najbolje uči sa partnerom, postoje brojni načini izvođenja solo treninga u aikidou. Prvo mogu se vežbati kate sa jo-om i bokenom. Drugo, moguće su ''shadow'' tehnike, jednostavno izvođenje pokreta aikido tehnika sa zamišljenim partnerom. Čak i čista mentalna vežba aikido tehnika može poslužiti kao efikasna forma solo treninga.

Preporučljivo je vežbati najmanje tri sata nedeljno da bi se napredovalo u aikidou.

Vežbanje uma u aikidou

Osnivač (Morihej Uešiba) je nameravao da aikido bude daleko više od tehnika za samoodbranu. Njegova namera je bila da stopi borilačku veštinu u skup etičkih, društvenih, i upravljačkih ideala. Uešiba se nadao da će ljudi trenirajući aikido, usavršiti sebe duhovno podjednako kao i fizički. Međutim, nije odmah očigledno kako bi vežbanje aikidoa tebalo da rezultira i nekom duhovnom (psihofizičkom) transformacijom. Štaviše, mnoge druge veštine polažu pravo na to da svoje učenike vode do prosvetljenja ili psihofizičke transformacije. Možemo se sa pravom zapitati onda, da li se i kako aikido razlikuje od drugih veština u pogledu efekata transformacije.

Trebalo bi da nam bude jasno da transformativna sila aikidoa, ako takva postoji uopšte, ne može ležati samo u izvođenju fizičkih tehnika. Pre ako aikido omogućava samousavršavanje i psihofizičku transformaciju duž puta koji je predividio osnivač, vežbači aikidoa moraju da usvoje određene stavove prema aikido treningu i moraju nastojati da gaje određene vrste naklonosti koje se tiču saznanja.

                                                                                   Nebojša Oklobdžija 4.dan aikikai