Intervju - Koiči Tohei [Koichi Tohei] Ovo je veoma važan intervju koji je čuveni sensei Koiči Tohei, osnivač Šin Šin Toitsu Aikidoa [Shin Shin Toitsu Aikido], dao časopisu Aikido žurnal [Aikido Journal]. Majstor Sensei Tohei bio je jedan od pionira aikidoa na Havajima i kontinentalnom delu SAD. Njegov uticaj na aikido od pedesetih do sedamdesetih godina bio je najveći usled njegovih opsežnih putovanja u inostranstvo, knjiga i njegovog tečnog vladanja engleskim jezikom. Ovaj intervju je neophodno štivo za vaše aikido obrazovanje, i sigurni smo da ćete naći da je veoma informativno.
Ovaj članak je izvod iz Aikido žurnala 107, intervjua sa majstorom Koiči Toheiem, objavljenog 8. jula 2001. u Aikido žurnalu. Aikido se eksplozivno razvio nakon II svetskog rata. Koiči Tohei, istaknut doprinosioc ovom razvoju, verovatno je jedan od najkvalifikovanijih da govori o istoriji aikidoa. Najveći broj aktivnih aikido šihana [shihan] (čak i onih sa sedmim danom i naviše) u svetu danas, podučavao je, ovom ili onom prilikom, Tohei. Osećajući intenzivno da će buduće generacije odlučivati same o svojoj sudbini, Tohei je odabrao da priča veoma malo tokom ovih godina. Na kraju, pod uslovom da predstavimo aktivnosti njegove organizacije i njegovo mišljenje kakvim jesu, Sensei Tohei se konačno složio da dâ ovaj eksluzivni intervju za Aikido žurnal. Kao jedini učenik Moriheia Uešibe [Morihei Ueshiba] kome je oficijelno dodeljen deseti dan, i kao figura od centralne važnosti u posleratnom aikido svetu, Tohei je prihvatio priliku da sa nama govori otvoreno o svojim gledištima i iskustvima. (Intervju dat 11. jula 1995. godine.) Principi Neba i Zemlje i moj pristup životu Aikido žurnal: Sensei, recite nam nešto o svom pristupu aikidou. Sensei Tohei: Kako se krećemo prema dvadeset prvom veku, svet u kome živimo postaje sve relativniji. Stoga jer postoji ispred, postoji takođe i iza. Zato što postoji gore, postoji takođe i dole. U okviru tog relativističkog sveta, ništa nije apsolutno u svojoj ispravnosti. Nije moguće, na primer, da je severno ispravno a da južno nije. Oboje se jednostavno "fakti". Jedini siguran način da se bude apsolutno ispravan je da se izbegne da se bude uhvaćen u vrtlog ovih takozvanih fakata relativističkog sveta, i umesto toga da se bude u saglasju sa apsolutnim principima Neba i Zemlje. Kada se ovo primeni na standarde rasuđivanja, ono što je u saglasju sa principima Neba i Zemlje je ispravno, a ono što nije, nije ispravno. Odlučujuća akcija se rađa iz razumevanja toga što je u saglasju sa principima Neba i Zemlje. Nedostatak ovog razumevanja vodi u "nerazumni napor", ili muri [muri], čije je bukvalno značenje "nedostatak principa", i trebalo bi da bude izbegavano. Ovo je uvek bio moj način razmišljanja i razlog zašto sam skrupulozno izbegavao da delujem načinima koji uključuju nerazumni napor ili koji idu protiv ovih principa. Aikido je suštinski jedan način bivanja u saglasju sa ki-jem [ki] Neba i Zemlje. Mnogo onih koji se bave budoom [budo], međutim, teže da pričaju o stvarima koje su nelogične ili uključuju nerazumni napor, o stvarima koje su nemoguće. Ali moj način života je izbegavati raditi bilo šta što nije u saglasju sa principom. Neverovatne priče i stvarnost: šta sam stvarno naučio od majstora Moriheia Aikido žurnal: Šta je bila najvažnija stvar koju ste naučili od Moriheia Uešibe? Sensei Tohei: Način na koji ljudi najčešće pričaju o ki-ju ovih dana naginje nečemu što liči na okultno, ali reći ću da nikada nisam uradio ništa čak ni izdaleka što bi uključivalo okultno. Mnogo toga o čemu je Sensei Uešiba govorio, s druge strane, stvarno je zvučalo kao okultno. U svakom slučaju, počeo sam da studiram aikido jer sam video da je Sensei Uešiba doista ovladao veštinom opuštanja. Zapravo stoga što je bio opušten, mogao je proizvesti tako mnogo snage. Postao sam njegov učenik sa namerom da naučim to od njega. Da budem iskren, nikada nisam doista slušao većinu drugih stvari koje je rekao. Priče o Senseiu Uešibi kako se trenutno [po]kreće ili čupa borove iz zemlje i vitla njima naokolo samo su neverovatne priče, vunovlačarenja. Uvek sam uporno molio aikido svet da izbegava da piše takve stvari. Nažalost, mnogi izgleda da ne slušaju. Umesto toga, samo smanje veličinu drveta u priči, od neke teške stvari do neke od samo desetak santimetara u prečniku. U stvarnosti, prilično je teško iščupati čak i jedan jedini koren čička iz zemlje, pa kako bi onda zaboga izvukao deset santimetara debeo bor, naročito dok stoji na njegovim korenima? Takve stvari su ništa drugo do vrsta preterivanja često korišćena u staromodnom pripovedanju. Ove su priče pre postale neverovatne nakon što je Sensei Uešiba preminuo, i sada ga svet zamišlja kako se trenutno [po]kreće, ili se ponovo iznenada pojavljuje sa kilometra razdaljine i slične koještarije. Bio sam dugo sa Senseiem Uešibom i mogu vam reći da nije imao nikakve natprirodne moći. Aikido žurnal: Sensei, vi izgleda da ste veoma dobrog zdravlja za čoveka koji će uskoro da napuni sedamdeset šest godina. Da li je to uvek bio slučaj? Sensei Tohei: Zapravo, ja sam pre bio krhak kao dete. Moj otac je rekao da je potrebno da budem jači i naterao me da se odam džudou [judo], kojim se bio bavio na Keio univerzitetu [Keio University]. Vredno sam vežbao i na kraju sam postao jači, ali nakon što sam započeo predfakultetski program na Keiou, napad pleuritisa me je primorao da pauziram godinu. Moja teško stečena snaga iznenada je počela da opet nestaje. Ne mogavši da podnesem misao da izgubim ono što sam teškom mukom stekao, zamenio sam džudo drugim oblicima treninga kao što su zazen (sedeća zen meditacija) i misogi (pročišćavanje). Zavetovao sam se da ne dopustim da mi snaga opet popusti, čak i ako bi me to ubilo. Brinući o svom zdravlju i živeći kao poluinvalid nije uopšte pomoglo mom oporavku, tako da sam samo rekao dođavola s tim. Mogao sam se isto tako baciti i na treniranje, čak i ako bi me to ubilo. Aikido je takođe bio deo tog treninga. Skoncentrisao sam se na to da održavam sebe jakim, i negde uz put iks zraci su pokazali da se pleuritis potpuno izgubio. Neverovatno, bilo mi je bolje. Mada su te ideje bile nekako nejasne u to vreme, imao sam osećaj da su to bili moj um i moj duh (kokoro) koji su motivisali moje telo. Shvatio sam da je način na koji održavaš svoj um važan. Fizička bolest je u redu (iako ne poželjna), ali neprihvatljivo je dozvoliti bolesti da se proširi na tvoj um ili tvoj ki. Na japanskom, kad telo na neki način ne radi kako treba to zovemo jamai [yamai], ili bjo [byo], što znači jednostavno "bolest"; ali kada se kvar protegne takođe i na ki, to zovemo bjoki [byoki]. Tako, mada moje telo može biti mučeno nekom vrstom bolesti, ne dozvoljavam da se proširi na moj ki. Ako je um zdrav, telo će ga slediti. Posle svog oporavka vratio sam se u džudo klub, ali nisam mogao da nastavim treniranje sa pređašnjim entuzijazmom. Jedan od razloga je bio da džudo neizbežno naglašava uvežbavanje tela pre nego što se okrene stvarima uma. Moje je mišljenje međutim bilo da um pokreće telo, i da bi bilo šta što pomisliš u svom umu trebalo da možeš da uradiš i sa svojim telom. Takođe, bivajući izvan džudoa blizu dve godine, u vreme kada sam dobio svoj drugi dan, svi drugi su već dobili četvrti ili peti. Čak i mnogi od trećih danova napredovali su tako daleko ispred mene da su mogli da me bacaju svuda naokolo. To nije bilo baš mnogo interesantno, a ni mnogo zabavno. Nadajući se da ću ojačati, otišao sam kući i krenuo da šutiruckam ovlašno potporne stubove po kući. Nakon što sam radio to nekoliko hiljada puta na dan, međutim, zidovi su krenuli da propadaju nadole. To se mojoj starijoj sestri nije baš mnogo svidelo i naterala me je da umesto toga odem napolje u baštu. Nakon nekoliko nedelja bio sam spreman toliko da sam mogao da pokrećem stopala istom okretnošću i spretnošću kao i ruke. Vratio sam se u dođo i mogao sam da bacim svakoga. (Preveo sa engleskog: Mića Mijatović, 28. 4. 2007., u Beogradu) |
