Kristijan Tisier (Christian Tissier) Shihan, 7 dan,  je jedan od retkih Hombu dođo Šihana koji nije Japanac. Danas u Francuskoj iza sebe ima jednu od najjačih svetskih aikido organizacija. U svom proučavanju aikidoa, proveo je sedam godina u Japanu. Ovo je samo deo intervjua objavljenog sa njim u Aikido Today magazinu... 

.ATM: Da li ste odmah, po svom dolasku u Japan, počeli da živite u dojou?

Sensei: Spavao sam na jednoj jako lepoj klupi prvih nedelju dana nakon čega su mi policajci rekli da ne mogu više da ostanem u parku. Rekao sam im da nemam smeštaj, da nemam ništa i nikoga. Doneli su mi ćebe. Kasnije me je policija smestila u smeštaj za mlade. Tu sam ostao nekoliko dana i nakon toga sam pokušao da nađem stan. U međuvremenu sam živeo ispred dojoa, ispred Doshu-ove kuće. Imao sam 2,5 tatamija i tu sam ostao 6 meseci!

ATM: Šta je vaša porodica mislila o vašem odlasku u Japan?

Sensei: Rekao sam da želim da idem u Japan, i oni su rekli: "OK, nema problema".  Mislili su da neću stvarno otići. Radio sam celo leto, kupio kartu i otišao.

ATM: Ko je na Vas u Japanu najviše uticao?

Sensei: Posećivao sam časove svih, i imao sam dobre odnose sa većinom učitelja. Ipak, Doshu je moj glavni učitelj. Mnogo sam ga voleo i išao sam na njegove časove svaki dan. Masuda Sensei, Endo Sensei, i Chibashi Sensei su bili moji sempai i učili su me, ali na neki način su bili više prijatelji nego učitelji. Na mene su, takođe, uticali i Osawa Sensei i Yamaguchi Sensei - ali bilo je jako teško prići Yamaguchi-ju

ATM: Zašto?

Sensei: Ne znam. Bio je težak čovek. Ipak, mislim da je kao osoba, Yamaguchi Sensei bio izuzetan. Bio je univerzalan i vrlo čovečan. Kada ste pričali sa njim, čak iako ne znate Japanski, posle izvesnog vremena zaboravite da je Japanac, i shvatite šta vam govori.

Sreo sam mnoge učitelje u njihovih od 25 do 35 godina, kada su bili vrlo, vrlo snažni. Kada bi ih video deset godina kasnije, postajali su kruti ili slabi. Postajala su im slaba ili leđa ili ramena. Rekoh sebi: "Ludo je biti jak 5 godina, a potom slab. Budo treba da sadrži i negovanje naših života."

Yamaguchi Sensei ima sada 70 godina, i došao je u Francusku u junu. Ono šte kod njega volim je da je dobrog zdravlja. Ljudi koji ga vide, čak i oni koji imaju dvadesetak godina, kažu da bi želeli da se kreću kao on. Još uvek je on jako kontraverzan.

ATM: Kako to?

Sensei: Dobro, neki ljudi kažu: "Njegova tehnika ne funkcioniše".  Ali ništa ne funkcioniše u Aikidou. Ništa. Da li shvatate šta hoću da kažem?

ATM: Ne baš. Molim Vas da objasnite.

Sensei: Jonkyo ne funkcieniše, i nikyo ne funkcioniše dok vam dajem moju ruku. To je poruka koju ćete dobiti iz vaše veštine, ne iz same tehnike. Niko nije dovoljno jak.

Mislim da su borilačke veštine sistem za očuvanje vašeg života, vaše nezavisnosti, vaše slobode, i slobode ljudi oke vas. To ima veze sa življenjem u harmoniji sa okolinom i sa drugim ljudima. Uzmite Majk Tajsona, na primer. On je vrlo jak, ali je nokautiran dva puta - od strane dve devojke. Uvek je na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Budo mora da vas nauči da budete na pravom mestu i u pravo vreme.

ATM: Da li to znači da Yamaguchi Sensei filozofski prilazi Aikidou?

Sensei: Ne.Yamaguchi Sensei nikad ne govori o filozofiji. Nikad ga nećete čuti da priča o Ki-ju, ili kokyu-u. Nikad ne govori o filozofiji, već o principima, o tome šta je Aikido, i o poruci koju nosi tehnika.

ATM: Šta Yamaguchi Sensei kaže da je Aikido?

Sensei: Aikido je, po njemu, traženje ideala savrenstva u nama samima.

ATM: Da li je Sensei spominjao da je ta unutrašnja transformacija deo ideja Budoa?

Sensei: Da. Ja mislim da je Budo i Budo duh njemu izuzetno važan. Mislim “Budo" u savremenom smislu – kao edukativni sistem sa svojim pravilima.

Pravila su jako važna, ali ljudi moraju da ih otkriju za sebe. Dobar učitelj je onaj koji vam pomaže da otkrijete pravila koja su vam potrebna da biste živeli u harmoniji sa ljudima. Loš učitelj je onaj koji upravlja ili stvara pravila koja nemaju nikakvog smisla.

U Budo-u, ako ste uvek uspešni, nemate razloga da nastavite da dalje učite. Takođe,  tako bar ja mislim, u budou možete ponekad da budete neuspešni i da znate da ste neuspešni. Sledeći put  imate šansu da stvari poboljšate. Kod takmičenja, nemate tu novu šansu; kada izgubite, morate da čekate novo takmičenje. Ali, u Bude treningu, Aikido treningu, nema takmičenja. Uvek imate novu šansu.

U Aikidou, mi uvek hoćemo da napravimo idealan pokret. Neko vas napada  jako dobro, ozbiljnim napadom i vi pokušavate da uradite idealan pokret. Naravno, to neće funkcionisati. Zatim, vi probate ponovo - ponovo pokušate da uradite idealan pokret. Ponovo loše. U Aikidou. mi pokušavamo da stvaramo najlepše tehnike i ne uspevamo. Ali, svrha je da napravimo najsavrišeniju tehniku. To je one šte moramo da zapamtimo, a što vrlo lako zaboravljamo.

Bio je jedan slikar koji se zvao Hans Monling koji nikad nije potpisivao svoje slike. Samo bi napisao, "Moje najbolje delo". Pohađao sam Jezuitski koledž, i svaki dan smo morali da ispišemo: "Ovo je moje najbolje delo" u našim sveskama. Mislim da je isto to i kod Aikidoa. Pokušavajte da uradite najbolje - ne najbolje od svih već najbolje šte vi umete.

ATM: Znači tehnike su alat kojim se podstiče naša unutrašnja promena?

Sensei: Da, tačno tako. One jesu alat. Tehnika je samo mehanička struktura.

Ako izaberemo da proučavamo Budo mora da postoji razlog, inače bi izabrali nešte drugo. Razlog zašto biramo da proučavamo Aikido, a ne meditaciju ili slikanje, je tehnika - zato je ona važna.

U Budou vi imate sankciju - kažnjavanje. U realnoj borbi, kazna je smrt. Isto tako i u  Budo-u morate stalno da mislite da primate realnu kaznu. Ovde se ne misli na smrt, ali morate da poštujete vežbanje kao da je reč o realnoj kazni. Potrebna nam je ova kazna u našim mislima.

Zato O-Sensei kaže da je Aikido ichi go ichi e. Morate da radite tehnike kao da ih radite prvi put a u isto vreme i poslednji. I kada srećete nekoga, ista je stvar, kao prvi i kao poslednji put.

ATM: Da li je Aikido, po vama, drugačiji u odnosu na druge borilačke veštine?

Sensei:: Svaki Budo ima svoje probleme. U Aikidou je teško reći: "Ja sam najbolji" zato što nema takmičenja. U takmičarskim sportovima, kao što su Karate i Džudo, je lako reći: "Ja sam najbolji" jer postoje takmičenja. Ako ste pobedili na takmičenju, možda ste najbolji u tom momentu, pod tim uslovima turnira. Ali da li će te biti najbolji sutra?

                                                                                                               preuzeto sa www.aiki.co.yu

Aikido Today Magazine