 |
Dobrodošli u Aikido Klub Arena - Beograd |
 |
|
|
|
 |
 |
|
Snaga (sila) i gipkost (savitljivost) |
Intervju sa Sensei Kristijanom Tisijeom...zavirite dublje u ovaj zanimljiv tekst....
1.)Da bi se došlo do potpuno efikasne primene u Aikidou, da li treba najpre reagovati, zaboravljajući na tehniku a zatim razmišljati, ili obrnuto?
Christian Tissier: Po mom mišljenju jedina efikasna primena Aikidoa, je očuvanje svog inegriteta, integriteta drugih i uspeh u izboru koji smo sebi postavili - želja da razvijamo svoje ljudske kvalitete, kako fizičke tako i duhovne. Ipak, suština pitanja zahteva jednostavniji odgovor. Ne možemo reći da postoje baš pravila primene, već pre nivoi primene. Primenjene s odlučnošću i silom, neke tehnike (ne sve) su opasne, čak i ako vezbač još nema mnogo iskustva. Ali da li u toj fazi možemo govoriti o Aikidou? Samoodbrana u formi aikidoa, bila bi verovatno bolje prilagođena. Razmišljati najpre, pa zatim reagovati? Možda, ako govorimo o strategiji koja prethodi delovanju. Možda, takođe, ako imamo vremena da sagledamo mogućnosti, savlađujući svoja osećanja. Ali kada postoji veština, jedina zaista efikasna radnja je spontanost. Svaka tehnika u našoj borilačkoj veštini teži tome da razvije taj trenutak, taj izbor bez razmišljanja u kojoj će vas jedino i najbolje voditi napad. U tim određenim trenucima, vizija tehnike je dakle veoma jasna: kao usporena slika, istinska sila se izražava prilagodljivo i lagano ali zastrašujuće snažno u ključnom trenutku.
2.)A priori sve aikido tehnike mogu se primeniti na svaku vrstu napada?
Christian Tissier: A priori da. Jer iako su napadi veoma uobičajeni i utvrđeni pravilima, što je dobro, jer forma ostaje, tehnike su takođe veoma različite. Smatra se da udarci predstavljaju sve smerove napada: odozgo na dole (shomen uchi), sa strane ili sa leđa (yokomen uchi), s preda (tsuki) itd. Može se dakle smatrati da u pogledu smera napada, nema izražene razlike između dobro izvedenog yokomen-a i klasičnog krošea. Problem je pre svega u onome što se pokazuje (na treningu) i u tome što aikidoke ne obraćaju dovoljno pažnje na kvalitet svojih napada koji su često previše mlitavi, slabi i neprecizni. Suviše otvoreni dok se ruka podiže, ili naprotiv kruti i spori, nepovezani sa centrom i bez namere da se napadne, bez osećaja za rastojanje….to treba popraviti, ali to je veliki posao. Što se tiče napada nogom, broj tehnika primenljivih odmah na prvi napad, dosta je ograničen. Ali izbegavanje prvog napada nogom, menjajući pritom rastojanje i reakcije protivnika može nam omogućiti napad rukom ili neki vid zaštite, koja će zatim omogućiti primenu neke tehnike.
3.)Da li su efikasnost i napredak u kvalitetu tehnike povezani sa traganjem za lepom formom? U stvari, postoji li suprotnost izmedju lepog i efikasnog Aikidoa?
Christian Tissier: Ne, ne verujem. U svakom slučaju to nije povezano sa potragom za lepom formom, jer ne bi trebalo, razume se, vežbati izveštačen Aikido. Ali činjenica je da aikido, kao i svaka veština koja koristi telo kao potporu svega, teži izvođenju čistog pokreta, oslobođenog svakog svog straha, suprotstavljanja i kako fizičkih tako i psihičkih blokada. Po mom mišljenju ne postoji efikasan ili lep aikido. Aikido, ukoliko se pravilno vežba efikasan je i sigurno lep. Ako je samo efikasan, a nije lep, onda se vežba na snagu i ograničen je u svojoj potencijalnoj sili i u napretku. On izražava samo ono što neki aikidoka već manje ili više poseduje i koristi da bi se ohrabrio, ništa više. Aikido koji je lep, ali bez efikasnosti, biće samo igra, podsećaće na veštinu, ali mu je forma prazna i besmislena, lišena svog stvarnog sadržaja, nema u sebi istinitost, život. Dakle, tačno je da u radu sa dobrim partnerom to dobro izgleda, ali taj Aikido ne može da opstane u borbi jer će strah ponovo izazvati sve blokade.
4.)Izvesti svog protivnika iz ravnoteže je osnovno u Aikidou, gde je mesto, na primer, atemi-ju?
Christian Tissier: O Sensei Morihej Uesiba je govorio da je Aikido koji je on osnovao bio irimi i atemi. Atemi ima, dakle, suštinski smisao iz mnogih razloga. Atemi dozvoljava da se ostvari rastojanje, da se na neki način partner kontroliše, da se zaustavi ili da nam omogući da zauzmemo neki položaj u odnosu na njega. Osim udarca, to je takođe tačka oslonca koju ne treba zanemariti. Atemi takođe može da pomogne da se preusmeri sila protivnika ili takođe, što je jos bolje, ako se prilagodi tehnici koju smo odlučli da uradimo, da se ta sila zaustavi, ali bez štete po protivnika. Atemi može da označava i čvrstinu tehnike, nije neophodno da postoji napad. Mnogo je važnije da atemi otvori i zatvori ugao u pravom trenutku i takođe sa pravog odstojanja. Ali pazite, ne radi se samo o prostom pokretu, potrebno je da atemi bude uverljiv, što znači precizan, živ i snažan. Atemi uvek mora biti korišćen svesno, a nikada kao reakcija straha, nemoći ili agresivnosti, jer se u tim slučajevima više ne ispoljava aikidoka, već bilo ko. Zaista, ako se efikasno vežba, atemi bi morao biti i temeljna potpora koja omogućava da tehnika koja se izvodi bude blaga, ali bez slabih tačaka.
5.)Da li su gipkost (prilagodljivost, poslušnost) i snaga (sila) suprotstavljene u vežbanju Aikidoa, ili naprotiv postoje slučajevi kada se one dopunjuju?
Christian Tissier: Mislim da je najpre bitno napraviti razliku između nekoga ko je prirodno jak, ali ko zna da koristi svoju snagu a da ipak ne radi na silu, i nekoga ko celokupno svoje vežbanje zasniva samo na svojoj snazi. Bez obzira na činjenicu da će to usporavati napredovanje njegove tehnike, taj nedostatak će biti skriven uspehom da se tehnika uradi “na silu”. Korišćenje snage je naravno ograničeno godinama i umesto da s vremenom napreduje, vezbač će postajati krut, iskrivljen i pogrbljen i posledice će očigledno biti sasvim negativne. Treba podsetiti da je poenta čitavog rada na preciznosti tehnike u dostizanju maksimuma efikasnosti uz minimalan napor. Kada je reč o gipkosti ista je stvar, treba razlikovati prirodnu razgibanost i gipkost u izvođenju tehnike. Ako tehnika nije precizna, u trenutku kada se iznenada pojavi agresivniji pokret ili strah, i najrazgibaniji od svih vezbača će se odmah ukočiti u mestu i pokušati da se posluži onim što mu je trenutno dostupno tj. kočenjem, odbijanjem, snagom. Ne može se pokret izvesti prirodno bez opuštenosti. “Prirodan” znači pokret stečen navikom, dakle ekonomičan, precizan…..samo se u uvežbanom i opuštenom pokretu, bez fizičkih i psihičkih blokada (dakle bez strahova) može izraziti snaga koja oslobađa veliku silu.
6.)Da li je rad na KI-ju dovoljan da nam otvori vrata Aikidoa ili je ipak fizički trening neophodan?
Christian Tissier: Naravno, problem sa Ki-jem, ako uopšte možemo da ga sa sigurnošću definišemo, je njegovo dobro proticanje, slobodno kruženje i zatim njegova razmena između naše unutrašnjosti i spoljašnjosti u harmoniji sa svim elementima koji nas okružuju. Moguće je raditi vežbe, sami ili sa odgovarajućim partnerom, da bi naučili kako da držimo ramena, leđa, kukove, da pravilno dišemo, da pronađemo svoj centar itd. Ali dok ima napada, stvarnog ili zamišljenog, dok ima sukoba sa drugim, kako bez prethodnog intenzivnog treniranja, bez stvarnog iskustva, bez smirenosti sačuvati svoj dobar položaj, opuštenost ramena itd. Aikido koji je O Sensei stvorio i koji smo sami izabrali za osnovu vežbanja, je Budo! Napadač je neko sa kim treba pronaći skladno rešenje sukoba, uskladiti KI sa njim, čak iako je to razumnije ne želeti.
7.)Pošto je Aikido Budo, može li se onda smatrati samo kao veština odbrane?
Christian Tissier: Budo je sistem ratničkog obrazovanja, fizičkog, umnog, ljudskog, koji treba da razvije do vrhunca ljudske vrednosti, razvijajući pritom vrednosti učenja o “Putu” kojih se treba prisetiti: potragu za čistim pokretom, koja vodi čistoti duha, poštovanju, odgovarajućem načinu držanja, prirodnost….. Svesti Budo samo na odbrambenu veštinu znači zaboraviti razmeru njegove otvorenosti prema svetu, prevariti se u pitanju epohe. Kada je Budoka dostigao sve vrline, shvatio borilačku veštinu, on može izaći pred ljude, imati normalan odnos sa njima, živeti i voleti, bez straha za sebe ili za druge. Onaj ko vežba samo odbrambenu veštinu, izgrđjuje sebi oklop, koji neprestano priželjkuje da ojača i rizikuje da se u njega zatvori i da odatle više ne može da izađe.
Aikido magazin, oktobar 1997. (preuzeto sa sajta Sensei Kristijana Tisijea.)
ps. skromni prevod by Ana Jovanovic  |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
