Evo jednog teksta o japanskom jeziku. . .

Nihongo – japanski jezik

U Japanu postoji verovanje da Japanci pripadaju Sunčevom carstvu, jer je njihov car božanski potomak Boginje Sunca – Amaterasu Omikami.

Amaterasu je nazivana “Velikom Sijajućom Boginjom Neba”. Stoga jer je bila tako lepa, bogovi su odlučili da je podignu na Nebeske Lestve i tamo ostave zauvek. Tako bi njena lepota i sjaj zračili zauvek po Zemlji.

Iz tog razloga je u Japanu obožavanje sunca bilo dugo praktikovano.

Stranci obično govore o Japanu kao o “zemlji izlazećeg sunca”, “Hi no moto”.

Prema tome, Sunce, “Hi no maru”, postalo je simbol Japana i ustanovljeno je kao nacionalna zastava Japana.

Nihon, kanđi [kanji]¸ koji se koristi za pisanje japanskog, ima značenje “sunčevih korena”.

Otuda, Nihongo se može prevesti kao “jezik sunčevih korena”.

Povrh poezije sadržane u ovom nazivu, jezik sâm se definitivno odnosi na japansku kulturu i tradicije.

Nihongo je višesložan jezik. Prema tome, vezivanje samoglasnika i suglasnika daje izvesnu melodijsku crtu japanskim rečima.

Poredeći japansku i rumunsku gramatiku, sledeće su glavne karakteristike japanskog jezika:

1) Predikativni glagol je uvek postavljen na kraju rečenice.

2) Glagol nema nastavak da označi lice i broj.

3) Ne postoji član.

4) Jedan isti oblik reči je ukazan načinima kojima se razne rečce [“partikule”] koriste posle imenice ili zamenice.

5) Padež imenice ili zamenice je ukazan načinima kojima se razne rečce koriste posle te imenice ili zamenice.

6) Subjekt i objekt se lako izostavljaju, ako se podrazumevaju u kontekstu.

Japanski jezik je post-pozicioni jezik, što znači da gramatički označitelji, kao što su predlozi, dolaze posle imenica koje modifikuju. Ovi se gramatički označitelji zovu partikule, rečce.

Pisanje na japanskom jeziku

U japanskom jeziku koristi se četiri načina pisanja koja dovode do veoma visokog nivoa jezičke kompleksnosti.

Ta četiri sistema su romađi (latinična slova), domaći slovari hiragana i katagana, i kanđi (ideogramsko pismo pozajmljeno od Kine pre više od 1600 godina).

Postoje hiljade kineskih ideograma koji uključuju naročit način čitanja, različita značenja i oblik.

Kana slovari

On uključuje dva srodna slovara: hiraganu i kataganu.

Hiragana

Hiragana ( hiragana) su ideogrami koji predstavljanu zvukove. U stvari, oni su slogovi.

Generalno, slog je sastavljen od jednog suglasnika i jednog samoglasnika, ali ima situacija gde i samoglasnik sâm može biti slog.

Moderni japanski jezik uključuje pet samoglasnika i četrnaest osnovnih suglasnika, što čini foneme ovog jezika:

samoglasnici: a, i, u, e, o;
suglasnici: k, s, t, n, h, m, y, r, w, g, z, d, b, p.

Osnovni kana slogovi umetnuti su u matričnu tabelu oblikâ, koja se ponekad zove “tabela pedeset zvukova” ( gojüon zu sau gojüon hyö – mada ima samo četrdeset osam zvukova).

Katakana

Katakana ( katakana) je takođe domaći japanski slovar, koji predstavlja uz nekoliko izuzetaka iste foneme kao i hiragana slovar.

Za razliku od hiragane koji se koristi za pisanje japanskih reči, katakana ideogramima se pišu generalno reči stranog porekla, koje se nazivaju gairaigo ( gairaigo), zvukovi onomatopeje, strana imena, itd. Druga razlika između ova dva slovara je u tome da se katakana koristi nezavisno, dok se ideogrami izraženi hiraganom naročito dodaju simbolima izraženim kanđi-ima. U početku, katakana ideogrami su bili oblikovani uzimanjem delova iz nekog celog kanđi-ja, ali više nisu zadržavali originalno značenje. Tako je došlo do tvrdnje da je katakana slovar sadržan u kanđi pismu. Katakana se takođe razlikuje od hiragane načinom pisanja. Otuda, hiragana se više piše krivim linijama, a katakana pravim, što daje potonjem jedan uglast izgled. Najveći deo katakana slogova je gotovo identičan nekim kanđi ideogramima. Oni se, slogovi, razlikuju manjim oblikom.

Kanđi

Uz kana slovare kanđi-ji su veoma važni za japanski način pisanja. Kanđi-ji, , su ideogrami kineskog porekla uvedeni u Japanu početkom trećeg veka pre nove ere.

Pre nekih 5.000 godina, u Kini je stvoren sistem pisanja koji je početno bio zasnovan na piktografskim elementima.

Ova odlika se može zapaziti u starom egipatskom pismu (hijeroglifski simboli) i u starom mesopotamskom stilu pisanja (klinasta slova). Egipatski hijeroglifi su se koristili da predstave pomoću slika i crteža pojmovnu zamisao za svako “slovo”.

Kineski ideogrami, hanzi-ji [hanzi], mada u početku piktografski dizajnirani, razvili su se u pravcu složenog procesa prikazivanja apstraktnih ideja. Konačno, izražavali su samo konceptualizovane ideje a ne jednostavno “crteže”.

Hanzi-ji su takođe imali izvestan sveti karakter, jer su bili namenjeni za pitanja upućena bogovima od strane kineskih careva. Takođe su oslikavali i dati odgovor.

Pitanja su upisivana u kosti krupnije stoke ili su pisana na oklopu kornjače, a zatim bi sveštenik izbušio rupe u njima i gvožđe zagrejano do crvenog usijanja provlačio kroz njih, što bi proizvodilo pukotine. Putanje ovih pukotiina bi pridavale zapisima snagu svetog proročišta, bivajući tako smatrane odgovorima bogova.

U kineskom društvu, hanzi-ji su se razvili u pravcu administrativnih i obrazovnih svrha.

Njihove funkcije i značenja su se umnožili. Mnoge crte i tačke koje su gradile reči, promenile su svoje aspekte u cilju da odgovore i kaligrafskim potrebama i ovim novim zahtevima društva.

Bilo je neophodno izvesno apstraktno naglašavanje zasnovano na idejama, izvan neposrednog vizuelnog aspekta.

Ovaj ishod je postignut sintezom “radikala” (jednostavnih ideograma) i drugih ideograma izvesne fonetičke vrednosti. Delujući zajedno, prenošeni su da predstave ideje. Tako su radikali izražavali “kategoriju” odnosnog elementa, a ideogram korišćen za fonetički simbol činio je zvuk novostvorene reči.

Velika većina kineskih ideograma bila je razvijena na ovaj način.

Tokom T’ang dinastije (618. - 907.) bilo je registrovanih 26.000 ideograma, a u periodu Č’ing dinastije (1662. - 1912.) njihov broj je prevazišao 42.000.

Ove brojke se protežu daleko izvan ideja statistike, otkrivajući mogućnost kombinacija i složenosti ideograma.

Kada je kineska kultura počela da se širi susedstvom, kineski ideogrami su počeli da se koriste u Vijetnamu, Koreji i Japanu.

Staro ime Vijetnama bilo je Anam [Annam] Tokom Han dinastije (202. - 220. nove ere), Anam je bio snažno utican Kinom. Stoga, hanzi-ji su korišćeni za pisanje dokumenata tog perioda.

U šesnaestom veku, prvi hrišćanski misionari su došli u Vijetnam. Oni su stvorili romanizovani [latinizovani] jezički sistem za narod Anama.

U devetnaestom veku, kada je Anam bio preobraćen u francusku koloniju, latinična abeceda je postala dominantna i kineski ideogrami su bili napušteni.

Anam se bio zvao Vijetnam i latinično pismo je bilo korišćeno kao nacionalni sistem pisanja.

Tokom Han dinastije Anam je bio pod kineskim uticajem i hanzi-ji su se koristili za pisanje dokumenata u tom periodu.

Hanzi-ji su uvedeni u u Koreju u četvrtom veku nove ere. Počevši sa petnaestim vekom, Hangul sistem pisanja bio je stvoren. Hangul je danas još uvek u upotrebi u Koreji, uz ograničen broj kineskih ideograma.

Početkom trećeg veka nove ere, Vani [Wani], naučnik tog doba, otišao je u Japan. Sa sobom je poneo Konfučijeve Odabrane odlomke [Analects] i Senđimon [Senjimon], kineski udžbenik za studiranje ideograma.

Dva veka kasnije, kada je trgovina između Koreje i Japana postala intenzivnija, kanđi-ji su prodrli u japanski arhipelag.

Japanci su uneli kanđi-je iz Kine između 222. i 1279. godine nove ere. Tokom ovog milenijuma tog lingvističkog uvoženja, broj kineskih ideograma se uvećao sa 11.000 na 33.000. Dakle, mnogi kanđi-ji su bili ponovo uvezeni. Ova se situacija odrazila na specifičan način i na način čitanja kanđi-ja.

Prvi krug ovog lingvističkog uvoza desio se između 222. i 589. godine. Uglavnom su bili birani budistički izrazi.

Drugi krug se desio između 618. i 907. godine. Cilj su bili izrazi korišćeni u administrativne svrhe.

Treći krug se desio između 960. i 1279. godine, kada su Kinezi razvili oko 33.000 hanzi-ja. Cilj su bili izrazi vezani za zen terminologiju. Tokom tog perioda kulturalnog uvoza, najveći broj kineskih ideograma bio je pozajmljen u složenicama od dva ili više kanđi-ja. U tom kontekstu, mogu se naći različiti načini čitanja jednog kanđi-ja, zavisno od reči u kojoj se pojavljuje.

U isto vreme, prva dva kruga lingvističkog uvoza imala su znatnu važnost za japanski rečnik.

U početku, stari japanski jezik, jamato kotoba [Yamato kotoba], bio je razvijen bez nekog sistema pisanja. Komunikacija je bila samo usmena.

Potomci onih koji su se doselili u Japan, preko korejskog poluostrva, pisali su na jamato kotoba jeziku kanđi-jima.

Japanci sami počeli su da čitaju kineske tekstove i literaturu kada su kanđi-ji bili uvedeni u Japan.

Izabrali su kanđi-je koji su bili fonetički ekvivalentni slogovima jamato kotoba jezika. Japanci su ih koristili za pisanje jamato jezikom na fonetički način, bez obzira na početno značenje odnosnog ideograma. Konačno, ovi su se ideogrami zvali man’yogana [man’yögana].

Tokom Heian perioda (794. - 1185.), klasična kineska literatura bila je veoma cenjena od strane Carskog japanskog dvora.

Kao domaća reakcija, prvi elementi japanske literature su se pojavili. Aristokratske žene pisale su prozu, tanku [tanka] i druge oblike poezije. Pisale su uprošćenim sistemom pisanja zvanim onnande, koji je oko kraja osmog veka postao hiragana. “Hira” iz “hiragana” znači “lako”, karakterišući tako taj novi stil pisanja.

Doista, preporučena dela srednjevekovnog Japana, Genđi – monogatari [Genji – monogatari], Makura no soši [Makura no söshi] itd., bila su pisana samo hiraganom, uz korišćenje japanskog leksikona.

Kanđi-ji su bili previše komplikovani da sami oblikuju neko fonetsko pismo. Stoga, u devetom veku stvoren je još jedan slovar zvan katakana.

“Kata” iz “katakana” sugeriše ideju “nepotpunog”, jer su delovi kanđi-ja korišćenih u pismu man jogana [man’yögana] bili odabrani da se ovaj slovar kreira.

Moderan japanski jezik koristi za pisanje kombinaciju kanđi-ja, hiragane i katakane.

Kanđi-ji se koriste da izraze osnovno značenje reči, bez obzira na njihovu funkciju u rečenici: imeničnu, pridevsku, glagolsku, glagolsko pridevsku itd.

Hiragana se generalno koristi za pisanje nakon kanđi ideograma, modifikujući ih i prilagođavajući gramatičkim pravilima.

Katakana se koristi nezavisno, gradeći reči stranog porekla i zamenjujući teške kanđi-je.

Kanđi-ji su bili uprošćavani nekoliko puta i pisani je jezik, tako, postajao pristupačniji. Godine 1981., japanska vlada je ustanovila broj od 1.945 kanđi-ja, Đojo kanđi [Jöyö Kanji], , (kanđi-ji koji se svakodnevno koriste), za korišćenje u javnim dokumentima: novinama, udžbenicima i službenim spisima. Njima je prethodio broj od 1.850 kanđi-ja, Tojo kanđi [Töyö Kanji], , (kanđi-ji za opštu upotrebu), koji je bio ustanovljen 1946. godine.

Za potrebe obrazovanja, stvoreni su Gakušu kanđi-ji [Gakushü Kanji], , (obrazovni kanđi-ji) 1989. godine. Broj od 1.006 kanđi-ja iz Đojo kanđi-ja podučava se tokom prvih šest razreda u japanskim školama. Gakušu kanđi-ji je prethodio broj od 881 kanđi-ja, zvanih Kjoiku kanđi [Kyöiku Kanji] (nastavni kanđi-ji), ustanovljenih 1948. godine.

I Gakuši kanđi-ji i Kjoiku kanđi-ji mogu se podeliti u šest skupova, za svaku godinu učenja u japanskim osnovnim školama.

Godine 1997. ustanovljeno je 285 kanđi-ja, zvanih Đinmei-jo kanđi [Jinmei–yö Kanji], , (kanđi-ji za korišćenje u ličnim imenima). Ovi su bili namenjeni za pisanje ličnih imena.

Kanđi-ji, onako kako se pišu danas, evoluirali su. Međutim, oni nastavljaju da prenose tradicionalno japansko kulturno nasleđe.

On i kun čitanje

- domaćim načinom čitanja, kunjomi [kunyomi], ;
- pozajmljenim načinom čitanja, onjomi [onyomi], .

Japanci su već imali domaće reči da izraze značenje predstavljeno kineskim ideogramima. To je razlog iz koga su pridružili kanđi-je svojim domaćim rečima, ne samo kineskim.

Stoga, ovaj metod čitanja ideograma se zove kun čitanje.

U početku, kun čitanje je bilo neka vrsta objašnjenja korišćenog da se tumači značenje nekog kanđi-ja u tekstu. Prema tome, kun čitanje je služilo kao neki prevod pojma kineskog ideograma.

Vremenom, ovo je pravilo uopšteno i kun čitanje je postalo preporučeno čitanje kineskog ideograma. Generalno, kun čitanje se često koristi kada se neki kanđi pojavljuje sâm.

On čitanje predstavlja približnu fonetsku vrednost originalnog čitanja kineskog ideograma. On čitanja se mogu naći češće u složenicama. Stoga jer su kanđi-ji uvezeni iz Kine u različitim periodima, nisu bili standardizovani odjednom. To je razlog iz koga se različita on i kun čitanja mogu naći.

Ovi višestruki načini čitanja su takođe i jedna osobena crta korišćenja kanđi-ja u japanskom jeziku.

Kanđi-ji se mogu naći sami ili u složenicama, da izraze složene ideje.

Autor: Neculai Amalinei, Center for Japanese Studies
Preveo sa engleskog Mića Mijatović, 21. 04. 2007.