Jedan naocit tekst o borilackom svetu…procitajte...

Autor: Herb Borkland

Romansa između borilačkih veština i ezoteričnog jedan je globalni kliše. Filozofske skitnice kao što su Kuai Čang Kejn [Kwai Chang Caine] ili Metkootporni Kaluđer [Bulletproof Monk] lutaju po svetu popularne mašte. Filmske kung fu zvezde, zen majstori čiji ki / či obara zidove. Anima [Anime] je puna kočopernih i spiritualnih starih ratnika dizajniranih po modelu Moriheia Uešibe, a Joda, koji nosi štap i odeću Šaolina, Bodidarma je svemira.

Osim ako, imajući na umu koliko je Joda kratak, i sam Majstor Džedaj nije modelovan prema metar i žilet visokom Morihei Uešibi. Jedinstven među svim tim fiktivnim likovima vrednim njegovih veština, O-Sensei je bio veoma stvaran. Osnivač aikidoa, “Veština mira” [“The Art of Peace”], bio je predmoderni Japanac (1883. – 1969.) čije ime, Uešiba, znači “obilan mir”, i koji je živeo u doba u kome se graciozno uklopio u mirom i ljubavlju opsednutim šezdesetim.

Praktičar borilačkih veština, naravno, može ostati u senzacionalno dobrom stanju u svojim šezdesetim godinama života pa i duže. Ovo je gotovo imperativ posla jer su instruktori borilačkih veština jedini koji mogu voditi svet i od kojih se ne očekuje samo da nadigraju svakog iz svog tima, već i da to rade bolje i brže što su stariji. Uglavnom, to su mitovi iz filmova Džekija Čena [Jackie Chan], ali O-Sensei je u tome i doista uspeo.

Pogledajte arhivske snimke osamdesetgodišnjeg Moriheia Uešibe kako bez napora baca naokolo dvadesetak instruktora. Nije stvar u tome da se naglašava sa kakvim entuzijazmom ti instruktori sarađuju sa svojim velikim majstorom. Ipak oni rizikuju ozbiljne povrede ako ne bi sarađivali. Međutim, čak je i to sporno. Starosno doba Velikog Učitelja nije bitno. Ono što ovi dragoceni filmovi pokazuju je ideal aikidoa, kojim se demonstrira koliko je starčeva moć nad instruktorima tehnička, jedno savršenstvo forme, a ne muskularna.

Morihei je bio srećni sin poštovane porodice kasnog 19. veka koja je očekivala mnogo od njega. Kao dete, bio je svedok premlaćivanja svog oca političara od strane štrajkbrehera. Kasnije, mada je njegov narod negovao svoje samurajske korene, taj tinejdžerov način blistanja, njegova borilačka sudbina, više je poražavala nego impresionirala njegovog tatu.

Mladi Morihei je učio kod darovitih učitelja i na kraju je bio sposoban da pokaže veštine koje su ostavljale čuvene majstore kao što je osnivač džudoa Đigoro Kano [Jigoro Kano] da mrmljaju za sebe stisnutih vilica. Može se opaziti da je nadmašivanje figurâ oca postala motiv u Moriheievoj psihologiji, a O-Senseiev podrazumevan prekor svom tati je postao: “Kažite vi šta hoćete o budou, gospodine, ali te siledžije neće više nikada moći da me izmlate.”

Tokom ranih devetstotih, beskrajno takmičarski Morihei pao je pod uticaj poslednje i najveće figure oca, Onisaburo Degučija [Onisaburo Deguchi] lidera šamanističko-poljoprivredne Omoto sekte. Lider stotina hiljada, Onisaburo je iskusio božanske transeve i sam je verovao da je predodređen da bude spiritualno istaknut na svetskom nivou, u čemu ga je Morihei nadmašio. A danas, za nas, ono što magnetizuje Moriheia bilo je njegovo prosvetljenje.

Ono što je najbliže uspešnoj dramatizaciji prosvetljenja koje se dešava nekom praktičaru borilačkih veština dolazi sa prvim filmom Akire Kurosave, “Sanširo Sugata” [“Sanshiro Sugata”] (1943.), u američkim bioskopima zvanom “Džudo priča” [“Judo Story”], kada džudo učenik, do pojasa u bari, dostiže satori zureći u jedan jedini savršeni lotos.

Jednog popodneva, nakon jednog prikaza neranjivosti koji je izveo nenaoružan i ne dodirnuvši ni jedan jedini put svog šampionskog izazivača, četrdesetneštogodišnji Morihei ostavio je poniženog protivnika da se sabere, dok je O-Sensei otišao napolje da se umije na izvoru i da posedi sam u bašti. Odjednom...

“Osetio sam da je univerzum iznenada zadrhtao i da se zlatni duh pojavio iznenada iz tla, obavijajući moje telo i učinivši ga zlatnim. Istovremeno, moj um i moje telo postali su svetli / laki. Mogao sam da razumem Boga, Stvoritelja univerzuma. U tom momentu bio sam prosvetljen. Izvor budoa (borilačkih veština) je božja ljubav, duh zaštite u ljubavi za sva bića. Beskrajne suze Radosti tekle su mi niz obraze.”

Te su suze verovatno takođe signalizirale i veliko psihološko olakšanje. U jednom potezu, opterećenost da se uvek pobedi koju je nosio polovinu svog života skinula se sa ovog sada sredovečnog majstora. Nijedan više izazov neće biti prihvaćen. Lično, za Moriheia, njegovi dani takmičenja sa figurama oca, napokon, bili su privedeni kraju. Sada je on bio otac.

O-Senseieva blažena vizija otkrila mu je borilačke veštine kao delo Boga, podupirući istorijske tvrdnje da se vrednost veština zasniva isključivo na njihovoj drevnosti i mudrosti. Dostignuća druge polovine Moriheievog života praćena su tom očitom jednostavnom neizbežnošću u kojima samo genije može uspeti – njegovo formulisanje aikidoa kao načina sklada, harmonije koji paradoksalno pobeđuje odbijajući da se takmiči, spokojna mudrost njegovih najboljih spisa i, konačno, snažna, energična i zračeća starost.

Prema tome, ti skoro natprirodni ratnici sveštenici kantonskih filmova i “sekvencijalnih umetnosti” (stripova) može biti da, posle svega, i nisu baš tako blesava maštarija. Boraca u kavezima neće se verovatno baš mnogo to ticati, ali implikacije za nas ostale su zapanjujuće. Nakon proučavanja života O-Senseia, kako bi iko mogao posumnjati da ovde i sada, čak i danas, doista postoji staza borilačkih veština koja vodi do vrhovne stvarnosti?

Preveo Mića Mijatović

diplomirana legenda

02. decembar, 2008.