|
Jo i boken Tehnike mača (bokken - boken) i štapa (jo – đo) predstavljaju izuzetno važan i neizostavan deo u proučavanju Aikidoa. Sam osnivač Morihej Uešiba je veliki broj kretanja u aikidou preneo iz sistema borenja štapom i mačem. Iako se tehnike sa oružjem ne polažu za učeničke pojaseve, neophodno je predano ih vežbati od prvog dana. Visoki kvalitet škole Aikidoa koja se poučava u Aikido klubu “ARENA” a u okviru Aikikai Srbije je velikim delom zasluga upravo vežbanja sa mačem i štapom koji je ostalim Aikido školama kod nas gotovo potpuno nepoznat ili se vežba bez naročite sistematičnosti. Za trening su Vam potrebni:
- Jo, (štap) koji je od drveta, prečnika 2,5 do 3,5 cm i dužine 127 cm.
- Boken, (mač) koji je takođe od drveta i predstavlja imitaciju japanske katane. Dužine je približno 105 cm i nekada se, osim za vežbu, koristio i za borbu.
- Tanto, drvena imitacija istoimenog japanskog noža. AIKIDO I MAČ Od najstarijeg doba pa do naših dana nastale su mnoge veštine borbi uz upotrebu različitog oružja. Veština upotrebe mača razlikovala se od svih drugih. Mač je bio mnogo više od običnog sredstva za ubijanje. Prestavljao je simbol časti i viteštva, bez razlike, u potpuno različitim kulturama. Ko nije čuo za mač Kraljevića Marka ili Ekskalibur - mač kralja Artura. Nažalost, pojavom vatrenog oružja na Zapadu veština upotrebe mača i borenja hladnim oružjem pada u zaborav, a mač postaje ukras uz paradne uniforme ili eksponat u vitrinama vojnih muzeja. Na Istoku, u Japanu, dva mača, dugački i kratki, koji su visili o pojasu sa oštrom ivicom nagore, predstavljali su najveće blago samuraja: oni su pokazivali njegov status i bili simbol časti ratnika. Kult mača je u japanskoj istoriji zauzimao visoko mesto. Kao efikasna oštrica za sečenje - nigde u svetu ne prave ni približno tako dobre oštrice kao u Japanu, kao umetničko delo, kao talisman i fetiš, mač samuraja je ulivao jedinstveno poštovanje. U rukama nekog nabusitog i grubog čoveka on je mogao postati oružje kojim se divlja, ali se isto tako verovalo da u rukama stručnjaka koji neguje bushi-no-nasake - ratničko osećanje milosrđa i blagosti, može postati dobroćudan, čak može i očuvati život. Sredinom prošlog veka kada prestaju feudalni sukobi u Japanu veštine koje su služile za rat (pa time i podučavale kako što veštije ubiti protivnika, a izbeci da vas on povredi) počinju da prerastaju u veštine koje nas uče suprotno ovom - kako živeti potpunije i bolje. Kako borbu sa protivnicima pretočiti u mnogo težu borbu - borbu sa sobom, svojim strahovima, slabostima. Tako nastaju veštine koje danas znamo kao Aikido, karate-do, judo, kendo. Značaj hladnog oružja, kao oružja, postaje sve manji. Od svih ovih veština jedino se u aikidou (zajedno sa kendoom) nastavilo sa proučavanjem tehnika mača. Osnivač Aikidoa Morihej Uešiba, čiji se unuk danas nalazi na čelu organizacije kojoj pripadamo, u svojoj mladosti je prošao Jagju školu mača kod učitelja Masakacu Nakajeme. Ova škola mača, njeni stavovi i način borenja presudno su uticali na Ueshibu kada je zaokruživao svoj borilački sistem koji danas nazivamo Aikido. Veština mačevanja koja se proučava u okviru Aikidoa je u njegovoj osnovi, i iako za laika manje složena od telesnih tehnika, nema za cilj da dopuni kurs obuke aikidoka i da veštinu učini atraktivnijom. Na posebnim treninzima posvećenim tehnikama bokena ( drveni mač -jap.) uče se osnovne vežbe (u parovima ili samostalno), koje u sebi sadrže osnovne sekove, sklanjanja i strategiju borbe mačem. Osnovne vežbe zamišljene kao dogovorene borbe u paru (ima ih šest i zovu se tachi ) sadrže u sebi sve elemente Jagju škole mačevanja. Svi oni koji vežbajući aikido u školama koje iz ne poznavanja tehnika mača ovu oblast zapostavljaju, ili je uopšte ne rade, bivaju uskraćeni za fundamentalne principe koji se kroz mač uče i koji predstavljaju samu suštinu Aikidoa. Nebojša Oklobdžija 4.dan aikikai
|
