Intervju - Koiči Tohei [Koichi Tohei] (1)

Intervju vodi Stenli Pranin [Stanley Pranin]

Aikido se eksplozivno razvio nakon II svetskog rata. Koiči Tohei, istaknut doprinosioc ovom razvoju, verovatno je jedan od najkvalifikovanijih da govori o istoriji aikidoa. Najveći broj aktivnih aikido šihana [shihan] (čak i onih sa sedmim danom i naviše) u svetu danas, podučavao je, ovom ili onom prilikom, Tohei.

Osećajući intenzivno da će buduće generacije odlučivati same o svojoj sudbini, Tohei je odabrao da priča veoma malo tokom ovih godina. Na kraju, pod uslovom da predstavimo aktivnosti njegove organizacije i njegovo mišljenje kakvim jesu, Sensei Tohei se konačno složio da dâ ovaj eksluzivni intervju za Aikido žurnal. Kao jedini učenik Moriheia Uešibe [Morihei Ueshiba] kome je oficijelno dodeljen deseti dan, i kao figura od centralne važnosti u posleratnom aikido svetu, Tohei je prihvatio priliku da sa nama govori otvoreno o svojim gledištima i iskustvima. (Intervju dat 11. jula 1995. godine.)

Principi Neba i Zemlje i moj pristup životu

Aikido žurnal: Sensei, recite nam nešto o svom pristupu aikidou.

Sensei Tohei: Kako se krećemo prema dvadeset prvom veku, svet u kome živimo postaje sve relativniji. Stoga jer postoji ispred, postoji takođe i iza. Zato što postoji gore, postoji takođe i dole. U okviru tog relativističkog sveta, ništa nije apsolutno u svojoj ispravnosti. Nije moguće, na primer, da je severno ispravno a da južno nije. Oboje se jednostavno "fakti".

Jedini siguran način da se bude apsolutno ispravan je da se izbegne da se bude uhvaćen u vrtlog ovih takozvanih fakata relativističkog sveta, i umesto toga da se bude u saglasju sa apsolutnim principima Neba i Zemlje. Kada se ovo primeni na standarde rasuđivanja, ono što je u saglasju sa principima Neba i Zemlje je ispravno, a ono što nije, nije ispravno.

Odlučujuća akcija se rađa iz razumevanja toga što je u saglasju sa principima Neba i Zemlje. Nedostatak ovog razumevanja vodi u "nerazumni napor", ili muri [muri], čije je bukvalno značenje "nedostatak principa", i trebalo bi da bude izbegavano. Ovo je uvek bio moj način razmišljanja i razlog zašto sam skrupulozno izbegavao da delujem načinima koji uključuju nerazumni napor ili koji idu protiv ovih principa.

Aikido je suštinski jedan način bivanja u saglasju sa ki-jem [ki] Neba i Zemlje. Mnogo onih koji se bave budoom [budo], međutim, teže da pričaju o stvarima koje su nelogične ili uključuju nerazumni napor, o stvarima koje su nemoguće. Ali moj način života je izbegavati raditi bilo šta što nije u saglasju sa principom.

Neverovatne priče i stvarnost: šta sam stvarno naučio od majstora Moriheia

Aikido žurnal: Šta je bila najvažnija stvar koju ste naučili od Moriheia Uešibe?

Sensei Tohei: Način na koji ljudi najčešće pričaju o ki-ju ovih dana naginje nečemu što liči na okultno, ali reći ću da nikada nisam uradio ništa čak ni izdaleka što bi uključivalo okultno. Mnogo toga o čemu je Sensei Uešiba govorio, s druge strane, stvarno je zvučalo kao okultno.

U svakom slučaju, počeo sam da proučavam aikido jer sam video da je Sensei Uešiba doista ovladao veštinom opuštanja. Zapravo stoga što je bio opušten, mogao je proizvesti tako mnogo snage. Postao sam njegov učenik sa namerom da naučim to od njega. Da budem iskren, nikada nisam doista slušao većinu drugih stvari koje je rekao.

Priče o Senseiu Uešibi kako se u trenutku premešta i kreće ili čupa borove iz zemlje i vitla njima naokolo samo su neverovatne priče, vunovlačarenja. Uvek sam uporno molio aikido svet da izbegava da piše takve stvari. Nažalost, mnogi izgleda da ne slušaju. Umesto toga, samo smanje veličinu drveta u priči, od neke teške stvari do neke od samo desetak santimetara u prečniku. U stvarnosti, prilično je teško iščupati čak i jedan jedini koren čička iz zemlje, pa kako bi onda zaboga izvukao deset santimetara debeo bor, naročito dok stoji na njegovim korenima? Takve stvari su ništa drugo do vrsta preterivanja često korišćena u staromodnom pripovedanju.

Ove su priče pre postale neverovatne nakon što je Sensei Uešiba preminuo, i sada ga svet zamišlja kako se trenutno [po]kreće, ili se ponovo iznenada pojavljuje sa kilometra razdaljine i slične koještarije. Bio sam dugo sa Senseiem Uešibom i mogu vam reći da nije imao nikakve natprirodne moći.

Aikido žurnal: Sensei, vi izgleda da ste veoma dobrog zdravlja za čoveka koji će uskoro da napuni sedamdeset šest godina. Da li je to uvek bio slučaj?

Sensei Tohei: Zapravo, ja sam više bio krhak kao dete. Moj otac je rekao da je potrebno da budem jači i naterao me da se odam džudou [judo], kojim se bio bavio na Keio univerzitetu [Keio University]. Vredno sam vežbao i na kraju sam postao jači, ali nakon što sam započeo predfakultetski program na Keiou, napad pleuritisa me je primorao da pauziram godinu. Moja teško stečena snaga iznenada je počela da opet nestaje.

Ne mogavši da podnesem misao da izgubim ono što sam teškom mukom stekao, zamenio sam džudo drugim oblicima treninga kao što su zazen (sedeća zen meditacija) i misogi (pročišćavanje). Zavetovao sam se da ne dopustim da mi snaga opet popusti, čak i ako bi me to ubilo. Brinući o svom zdravlju i živeći kao poluinvalid nije uopšte pomoglo mom oporavku, tako da sam samo rekao dođavola s tim. Mogao sam se isto tako baciti i na treniranje, čak i ako bi me to ubilo. Aikido je takođe bio deo tog treninga. Skoncentrisao sam se na to da održavam sebe jakim, i negde uz put iks zraci su pokazali da se pleuritis potpuno izgubio. Neverovatno, bilo mi je bolje.

Mada su te ideje bile nekako nejasne u to vreme, imao sam osećaj da su to bili moj um i moj duh (kokoro) koji su motivisali moje telo. Shvatio sam da je način na koji održavaš svoj um važan. Fizička bolest je u redu (iako ne poželjna), ali neprihvatljivo je dozvoliti bolesti da se proširi na tvoj um ili tvoj ki.

Na japanskom, kad telo na neki način ne radi kako treba to zovemo jamai [yamai], ili bjo [byo], što znači jednostavno "bolest"; ali kada se kvar protegne takođe i na ki, to zovemo bjoki [byoki]. Tako, mada moje telo može biti mučeno nekom vrstom bolesti, ne dozvoljavam da se proširi na moj ki. Ako je um zdrav, telo će ga slediti.

Posle svog oporavka vratio sam se u džudo klub, ali nisam mogao da nastavim treniranje sa pređašnjim entuzijazmom. Jedan od razloga je bio da džudo neizbežno naglašava uvežbavanje tela pre nego što se okrene stvarima uma. Moje je mišljenje međutim bilo da um pokreće telo, i da bi bilo šta što pomisliš u svom umu trebalo da možeš da uradiš i sa svojim telom.

Takođe, bivajući izvan džudoa blizu dve godine, u vreme kada sam dobio svoj drugi dan, svi drugi su već dobili četvrti ili peti. Čak i mnogi od trećih danova napredovali su tako daleko ispred mene da su mogli da me bacaju svuda naokolo. To nije bilo baš mnogo interesantno, a ni mnogo zabavno.

Nadajući se da ću ojačati, otišao sam kući i krenuo da šutiruckam ovlašno potporne stubove po kući. Nakon što sam radio to nekoliko hiljada puta na dan, međutim, zidovi su krenuli da propadaju nadole. To se mojoj starijoj sestri nije baš mnogo svidelo i naterala me je da umesto toga odem napolje u baštu. Nakon nekoliko nedelja bio sam spreman toliko da sam mogao da pokrećem stopala istom okretnošću i spretnošću kao i ruke. Vratio sam se u dođo i mogao sam da bacim svakoga.

Susret sa Moriheiem Uešibom

Aikido žurnal: Kada ste pristupili Uešibinom dođou?

Sensei Tohei: Mislim da je to bilo 1940. Kisaburo Osava [Osawa] je došao oko nedelju dana kasnije. Bio sam razmišljao koje je to žalosno stanje stvari bilo da sam mogao da treniram na svoju ruku nekoliko nedelja i da se vratim i bacim svakoga u tom džudo dođou. "Zašto se gnjaviti sa takvom nekom borilačkom veštinom?" mislio sam. E tada sam sreo senseia Uešibu. Šohei [Shohei] Mori, jedan od mojih starijih kolega u tom džudo klubu koji je radio u Mandžurijskoj železnici, rekao mi je za jednog učitelja fenomenalne snage i pitao me je da li bih voleo da se sretnem s njim. Dao mi je pismenu preporuku i ja sam otišao.

Sensei Uešiba nije bio tu kada sam stigao u dođo i bio sam naišao na učidešija koji se zvao Matsumoto. Pitao sam ga šta je to uopšte aikido. Odgovorio je: "Daj mi ruku i pokazaću ti." Znao sam da će da uradi neki zahvat na meni, pa sam ispružio levu ruku umesto desnu. Budući da sam dešnjak, hteo sam da zadržim svoju jaču ruku u rezervi. Dočepao me je za zglob šake i primenio neku oštru nikjo tehniku. Taj deo tela mi uopšte nije bio ojačan, tako da je to bila živa muka. Siguran sam da sam prebledeo, ali mi nije padalo na pamet da ga pustim da me savlada, tako da sam istrpeo bol što sam duže mogao. Onda sam ga udario svojom desnom rukom, on se usplahirio i pustio me.

Taman sam počeo da mislim da ako je to aikido, onda mogu glatko da ga zaboravim i odem kući. Upravo tada se sensei Uešiba vratio. Pokazao sam svoju preporuku i on je rekao: "Ah da, od g. Moria". Tada, demonstrirajući, počeo je da baca jednog od najvećih učidešija po dođou.

Mislio sam da to izgleda malo namešteno dok mi sensei Uešiba nije rekao da skinem kaput i napadnem ga. Zauzeo sam džudo stav i krenuo da ga zgrabim. Na moje veliko iznenađenje, bacio me je tako glatko i hitro da nisam mogao čak ni da shvatim šta se desilo. Upravo tada sam znao da je to ono što sam želeo da radim. Pitao sam za odobrenje da se odmah upišem i počeo sam od sledećeg jutra da idem u dođo svakog dana.

Našao sam da je trening veoma čudan i misteriozan, i umirao sam da saznam kako se rade tehnike. Kada neko koristi snagu da te baci, uvek postoji nešto što možeš da uradiš reagujući ili kontrirajući. Ali druga je priča kada neko ne radi ništa posebno, a ipak te baci. Mislio sam: "Au, ovo je prava stvar!"

U početku nisam imao pojma šta se dešava. Čak i srednjoškolci su mogli da me bace bez ikakvih teškoća. Nalazeći da je to malo čudno, pokušavao sam da ščepavam još jače, ali naravno tada sam bio samo mnogo lakše bacan.

U isto vreme nastavljao sam sa svojim treningom u Ičikukai [Ichikukai] [vidi intervju sa Hiroši Tadom u Aikido žurnalu br. 101 za više informacija]. Imao sam običaj da ostanem tamo preko noći i praktikujem zazen i misogi. Trening je bio fokusiran na dostizanje neke vrste prosvetljenog stanja u kome i telo i um postaju potpuno slobodni od ograničenja / uzdržavanja. Bilo je to iscrpljujuće, a naknadno bih žurio na vežbanje aikidoa, već mrtav umoran. Na svoje iznenađenje, našao sam da u tom stanju oni koji bi me pre uvek bacali, sada su bili kompletno nesposobni da to urade! Nisam mnogo morao da se trudim ni da ja bacim njih. Svi su mislili da je to čudno i nastavili da pričaju stvari kao: "Šta je to sa Toheiem?! Propušta vežbanje a vraća se jači nego ikad!"

Mnogo je teže nekome da te baci ako opustiš svoju snagu, a takođe postaje mnogo lakše da baciš svog oponenta. Razmišljao sam o sensei Uešibi i shvatio da je on doista bio opušten kada je radio svoj aikido. Tada sam iznenada razumeo pravo značenje izraza "opustiti (se)".

Moj aikido je nastavio da napreduje kako sam nastavio sa svojim misogi i zazenom. Nakon šest meseci ili tako nešto, bio sam čak poslan da podučavam na mestima kao što su policijska akademija u Nakano-u i privatna škola (đuku / juku) Šumei Okave [Shumei Okawa]. Niko osim Senseia nije mogao da me baci. Trebalo mi je samo pola godine da dostignem taj stepen sposobnosti, tako da mislim da je pet ili deset godina za to previše sporo.

Čak i sad većina ljudi se trudi što više može da nauči tehnike, ali ja sam učio o ki-ju od samog početka.

Aikido žurnal: Kada misilite da je Sensei Uešiba ovladao tom "veštinom opuštanja"?

Sensei Tohei: Mislim da je to verovatno bilo kada je živeo u Ajabe [Ayabe] i bio žestoko obuzet Omoto religijom. Sensei Uešiba je često pričao priču o jednom danu kada je bio stajao u blizini nekog bunara brišući se posle treninga i naglo shvatio da je njegovo telo postalo savršeno i nepobedivo. Razumeo je sa izvanrednom jasnoćom značenje zvukova ptica i insekata i svega drugog oko sebe. Očigledno to stanje je potrajalo samo oko pet minuta, ali mislim da je upravo tada bio ovladao veštinom opuštanja.

Nažalost, uvek je o tom iskustvu govorio koristeći religiozno zvučeće izraze koji su bili manje ili više neshvatljivi drugima.

Pre rata Sensei je podučavao u Vojnopomorskoj školi, gde mu je princ Takamatsu (mlađi brat cara Šove [Showa]) bio jedan od učenika. Jednom prilikom je pokazao na Sensei Uešibu i rekao: "Probaj da podigneš ovog starca." Četiri jaka vojnika pokušala su dajući sve od sebe da ga podignu ali nisu mogla.

O tom vremenu Sensei je rekao: "Svo mnoštvo božanskih duhova Neba i Zemlje ušlo je u moje telo i postao sam nepomičan kao teška stena." Svako ga je shvatio doslovno i verovao je u to. Čuo sam ga na stotine puta da govori takve stvari.

Što se mene tiče, meni nikada božanska bića nisu ulazila u telo. Nikada nisam mnogo verovao u takva nelogična objašnjenja.

Jednom kada sam bio sa Senseiem na Havajima, bila je jedna demonstracija na kojoj je trebalo da dva jaka havajska učenika pokušaju da me podignu. Oni su već znali da to ne mogu, tako da nisu mnogo o tome razmišljali. Ali Sensei, koji je bio po strani i posmatrao, ostajao bi da stoji i govori: "Stani, možeš da podigneš Toheia, možeš da ga podigneš! Stani, zaustavi ih! Ova demonstracija nije uopšte dobra!"

Vidite, prethodne noći sam bio izašao i pio do tri sata ujutro, i Sensei je znao u kakvom sam stanju došao kući. Rekao je: "Naravno da bogovi neće da uđu u pijanicu kao što si ti! Kada bi ušli, svi bi se opijanili!" Eto zašto je mislio da će ovi moći da me podignu.

U stvarnosti takve stvari nemaju ništa ni sa kakvim bogovima i duhovima. Stvar je u tome da se samo ima nizak centar gravitacije. Ja to znam, i to je ono čemu podučavam sve svoje učenike. Ništa ne bi značilo ako bi samo izvesni naročiti ljudi mogli to da urade. Ovakve stvari moraju da budu dostupne svakome, ako bi da uopšte imaju neko značenje.

Ljudi sa takozvanim "natprirodnim moćima" obično su jedini koji mogu da učine šta god tvrde da mogu. Drugi ne mogu da rade to što rade i ne mogu da podučavaju tome što rade, stoga što to što rade nije stvarno; lažno je. Svako može da uradi stvari kojima podučavam. One su žive u aikido tehnikama upravo kakve jesu. Sve što treba da znate je kako da ih uradite ispravno, a gledati na njih kao na natrpirodne sile koje zahtevaju prisutnost nekog boga ili šta god već, velika je greška. Ja smatram svojom odgovornošću da podučavam ispravno.

Ličnost Moriheia Uešibe

Aikido žurnal: Da li je bilo nekih znamenitih ličnosti u tom dođou tada 1940. ili 1941. - ikoga ko bi kasnije stvorio sebi ime?

Sensei Tohei: Kada sam isprva tamo otišao, nije bilo nikoga takvog. Nije bilo učenika i teško da je bilo nekog učidešija.

Aikido žurnal: Koji su bili vaši najdublji utisci o Sensei Uešibi?

Sensei Tohei: Meni je on izgledao kao jedan fini starac. Osmehujući se, znate. Na mnogo načina imao je on jednu veoma detinju ličnost.

Aikido žurnal: Imamo poprilično dokumenata o O-Senseiu, ali još uvek nam je teško da dobijemo sliku o njemu u njegovom svakodnevnom životu. Da li je govorio o običnim, svakodnevnim temama? Iz zapisâ koje imamo o njemu kada je govorio, izgleda gotovo kao da je došao sa druge planete.

Sensei Tohei: Da, znam na šta mislite. Svakako je govorio na taj način.

Aikido žurnal: Čuo sam da bi on ponekad iznenada eksplodirao u ljutnji.

Sensei Tohei: Da, to se često dešavalo. Mada, bio je ljubazan prema ženama. Nikada ga nisam video da se naljuti na neku ženu. Zanimljivo, njegova ljutnja nikada nije bila posebno upravljena na osobu na koju bi trebalo da bude ljut. Bilo je to kao da je bio besan u sebi, nesposoban ili nevoljan da usmeri svoju ljutnju na njen objekt.

Jednom se desilo da je neki mlad učenik koji se zvao Kurita zapazio da se Sensei malo izmestio u svojoj stolici i krenuo je da mu je podesi. Sensei je eksplodirao na njega i zahtevao da mu kaže šta ovaj radi. Jadničak nije imao pojma šta se dešava dok mu nisam objasnio da je Sensei pobrkao njegov postupak sa nekom vrstom nestašluka.

Aikido žurnal: Kakav je bio O-Senseiev stav kada ste krenuli da zasnivate svoje učenje na prinicipima ki-ja?

Sensei Tohei: Bio je ljubomoran i govorio je ljudima da me ne slušaju. Rekao bi: "Aikido je moj, ne Toheiev. Ne slušajte šta Tohei priča." Virio bi u dođo i govorio bi takve stvari, naročito kada bih podučavao grupu žena. U tom smislu je bio sasvim detinji u svojoj direktnosti i nedostatku rafiniranosti - veoma spontan i nevin.

Svet povezan sa raznim religijama bi dolazio u dođo i dobijao novac od njega, laskajući mu imenima kao "Morihei Uešiba, kami aikidoa." Teško da je ikada potrošio novac na sebe, ali je uvek izgledalo da je u novčanoj oskudici jer je nastavljao da ga daje takvim ljudima.

Dobijanje desetog dana

Bio sam prvi koga je trebalo unaprediti u deseti dan. Prvobitno, osmi dan je bio najviši rang, ali Gozo Šioda [Shioda] iz Jošinkana [Yoshinkan] je krenuo da promoviše, unapređuje mnogo sveta. Kisšomaru Uešiba [Kisshomaru Ueshiba] i g. Osava su odlučili da bi pomoglo da čvršće uspostave Hombu Dođo ako bismo stvorili deveti dan, koji su ponudili meni. Rekao sam im da mislim da je nepotrebno stvarati bilo kakvo rangovanje više nego ono koje smo već imali, ali oni su insistirali na tome da bi to pomoglo Hombo Dođou da ojača, tako da sam se konačno složio. Proslavili smo taj novi rang u zabavnom okrugu Ginza.

I Gozo Šioda i Kenđi [Kenji] Tomiki su bili tamo.

Dok sam bio napolju u Sjedinjenim Državama, međutim, pet drugih ljudi takođe je bilo unapređeno u deveti dan, i pokušali su da tu činjenicu čuvaju od mene u tajnosti. Shvatio sam da nema ništa da se uradi povodom toga - takve stvari su bile na putu da se dese sa takvim učiteljem - i rešio sam da o tome ne brinem.

Kada sam stigao nazad u Tokio bio sam iznenađen našavši Sensei Uešibu kako me čeka da me pozdravi na aerodromu - jedan i jedini put da je učinio išta takvo. Kada smo stigli kući pozvao me je na piće i nakon nekog vremena počeo sam da se smeškam i postajem veselkast. Izgledao je time zadovoljan i čak je ustao da zapleše neku vrstu tradicionalnog plesa koji ga je zabavljao. Sve je to bilo, naravno, stoga što je mislio da bih mogao biti uznemiren jer je promovisao još pet drugih ljudi u deveti dan nakon što mi je rekao da ću ja biti jedini. Kada je video da doista nisam uznemiren zbog toga, opet se oraspoložio.

Dva tri dana kasnije krenuo je da traži od mene da primim deseti dan. Rekao sam: "Sensei, molim vas ne tražite da to učinim. Ako mi date deseti dan, nikada neće tome biti kraja!" Složio se s mojom molbom i tako samo ostao deveti dan za neko vreme. Oko tri godine kasnije, međutim, baš pre nego što ga je rak uzeo, pitao me je opet. Rekao mi je: "Koiči-čan, molim vas primite deseti dan." Osećao sam se obavezanim jer bilo bi omalovažavajuće i dalje odbijati, stavljajući ga tako u položaj da me moli.

Nije dugo prošlo pre nego što je svet počeo da priča kako ja nisam bio jedini koji je primio deseti dan. Da bih izbegao gungulu ponudio sam da vratim rang, ali g. Osava je intervenisao i uneo je broj "1" u moj sertifikat da verifikuje da je taj, a ne bilo koji drugi, zvaničan. Bila je takođe i velika žurka u hotelu Princ Akasaka da se proslavi ova promocija.

Dok se nisam odvojio od Aikikai-a niko drugi nije zauzimao rang desetog dana, ali čim sam otišao svi su krenuli da ga zahtevaju.

Aikido žurnal: Rekli ste da je O-Sensei, kada ste počeli da zasnivate svoje učenje na principima ki-ja, bio ljubomoran i svakome govorio da vas ne sluša. S druge strane, unapredio vas je u deseti dan. Koje su bile njegove namere radeći to? Da li vas je priznavao ili ne?

Sensei Tohei: Mislim da me je priznao i prihvatio. Bio je sasvim dobro svestan toga da nije bilo nikoga meni ravnom tada, i verovatno je osećao da ako me ne bi unapredio ne bi mogao da unapredi ni druge. Ali pošto je imao tu detinju osobinu, nije mogao da čeka, požurio je i svejedno to učinio.

Aikido žurnal: Kako je Kisšomaru (sadašnji aikido došu) video tu odluku?

Sensei Tohei: Kisšomaru je prvobitno nameravao da bude na izvesnoj distanci od aikidoa. Rekao je: "Moj otac i ljudi kao što je g. Tohei došli su na ovaj svet da se bave aikidoom. Mada sam se rodio u toj porodici i njenim pratećim ulogama, veoma bih voleo neku kuću na bregu iz koje mogu da idem na posao ujutro i da se vratim uveče." Bio se nadao da preuzme više kao neku administrativnu ulogu kao generalni direktor organizacije, pre nego da bude centar učenja. Kada je Sensei Uešiba preminuo, g. Nao Sonoda je došao sa predlogom da Kisšomaru bude generalni direktor a ja Drugi Došu. Međutim, Sensei Uešiba je tražio od mene da uradim šta mogu za Kisšomarua, tako da sam svim snagama gledao da prihvati ulogu koja ga stavlja u centar i učenja i administriranja, kako se to konačno i završilo.

Bio sam privilegovan da budem uz Senseia tokom njegovih poslednjih časova. Rekao mi je: "Koiči-čan, ti li si? Hoću da te zamolim da molim te uradiš šta možeš za mog sina." Odgovorio sam da koliko god ja s tim imao nešto, nema ništa da brine. "Dobro je... to te molim," rekao je i zatvorio oči. Kratko nakon toga umro je.

G. Sonoda je mnogo puta predlagao da treba da postanem došu, ali sam ja odlučio da držim svoje obećanje. Da bih dao da Kisšomaru preuzme stabilnu ulogu, gurao sam ideju da on treba da bude i došo i rukovodeći direktor. Izrazio mi je tada svoju zahvalnost, ali oko godinu dana kasnije promenio je stav. Bilo je to upravo u ono vreme kada je otišao u Sjedinjene Države i krenuo da skida moje slike tamo sa zidova dođoâ.

Odvajanje od Aikikai-a

Aikido žurnal: Koje to godine beše?

Oko tri godine nakon što je Sensei Uešiba preminuo, 1971. ili 1972. Pre toga gotovo svaki američki dođo je imao izložene slike i mene i osnivača, ali je Kisšomaru krenuo da skida moje i da ih zamenjuje svojim.

Aikido žurnal: Izgleda da ste uživali u dobrim odnosima tokom vremena koje je neposredno sledilo O-Senseievoj smrti. Zašto se ti odnosi od tada pogoršavaju?

Sensei Tohei: Godine 1971. predložio sam da posebno podučavamo konceptu ki-ja u okviru Aikikai-a. Osećao sam da jednostavno idući kroz kretanja u praktikovanju tehnika tamo amo na površinskom nivou ne bi rezultovalo aikidoom, stoga što aikido obuhvata ki. Sugerisao sam g. Osavi da stvorimo razred za ki i da ljudi to uče kao osnovu za svoj aikido. Odbacio je tu ideju u ime Aikikai-a, rekavši da je aikido Aikikai-a aikido Kisšomarua, i da Kisšomaruova učenja treba prema tome da formiraju nukleus treninga. Shvatio sam da nije bilo mesta za mene da podučavam u takvoj sredini i pitao sam da li bi bilo u redu ako bih svoju sugestiju vršio van dođoa. Rekli su da bi to bilo fino, i tako sam izašao i stvorio jedan razred fokusiran ne na aikido tehnike već na učenje o ki-ju.

Mislim da je moje učenje o ki-ju doprinelo mnogo rastu aikidoa. Jednostavno tamo amo vežbanje aikido tehnika je u redu za učenike i drugi mlad svet, ali stariji svet sa manje izdržljivosti ima tendenciju da odustane nakon nekog vremena. Moji govori o ki-ju bili su dobro primljeni od strane različitih tipova ljudi, uključujući grupe poslovnih menadžera i predsednika višeg nivoa i sličnog sveta. Ipak, i g. Osava i Kisšomaru videli su to što sam bio radio kao nešto što je uklonjeno iz aikidoa.

U Sjedinjenim Državama shvatali su aikido u izrazima kao "(neka) stvar uma". U Japanu, međutim, aikido se zvao samo aikido, tako da sam mislio da je neophodno da se ustanovi koncept ki-ja takođe i u Japanu.

G. Osava je bio veoma dobar čovek i slušao je ono što sam imao da kažem. U to vreme, međutim, trudio se da podrži Kisšomarua i pokušavao je da spreči ljude da učestvuju na mom treningu.

Odbili su da me puste da podučavam ki-ju u okviru Aikikai-a, ali rekoh bio sam slobodan da radim šta god mi se dopadalo izvan tog okvira. Uz takvo razumevanje započeo sam sa svojim razredom u Olimpijskom centru. Pokazalo se veoma popularno i za tri meseca upisalo se stotine učenika. G. Osava je bio iznenađen kad je čuo za to i došao je kod mene da me pita da li sam zainteresovan da imam takav razred u okviru Aikikai-a! Bio sam prilično iritiran i rekao sam da mislim da je malo kasno za to.

Niko od ljudi koji su dolazili na moj čas ki-ja nije znao ništa o aikidou i nisu bili baš zainteresovani za njega, pošto to nije bilo ono zbog čega su došli da uče. To se ne bi desilo da sam mogao da stvorim razred za ki u okviru Aikikai-a, i da tako počnem. Budući u položaju u kojem je bio, znam da je g. Osava morao da me odbije, ali mislim da se uvek osećao loše zbog toga. Kada je Glavni Štab Ki no Kenkjukai-a [Ki no Kenkyukai] (Ki Društvo) bio sagrađen u Točigi [Tochigi] prefekturi 1990., g. Osava me je kontaktirao privatno i takođe je dao mali prilog.

Priče sa posleratne aikido scene

Aikido žurnal: Koja je vrsta ljudi pristupila Aikikai-u posle rata?

Sensei Tohei: Podučavao sam mnoge ljude koji su sad učitelji... Tada, Arikava [Arikawa], Jamaguči [Yamaguchi], Okumura, Jamada [Yamada], Čiba [Chiba]. Jamada još uvek svrati ponekad.

Aikido žurnal: Imate li bilo kakve priče sa treninga iz tog vremena vredne pamćenja?

Sensei Tohei: Jednom kada sam bio mamuran trenirao sam sa Tamurom, koji je sad u Francuskoj. Rekoh: "Vidi, ponekad ću jako da te bacim, prema tome budi pažljiv." Mora da je potcenio ono što sam mislio, jer kada sam ga bacio zakovitlao se preko dođoa i probio rukom prozorsko staklo. Trebalo je samo da pokuša da se tu zaustavi, ali umesto toga pokušao je da odmah izvuče ruku i završio povređujuči se šiljatim komadima stakla. Kada sam video šta je uradio naljutio sam se i bez razmišljanja povikao na njega zašto nije sačekao dok ne bude mogao da se izvuče bezbedno. Zažalio sam odmah zbog toga i shvatio da je bilo okrutno vikati tako na njega povrh toga što se povredio. Nisam propustio da ga izvedem u grad u noćni život te večeri.

Jedan drugi put poveo sam Tamuru i Čibu na demonstraciju u Hiratsuku. Pošto je to bilo tokom okupacije, demonstracije najvećeg broja borilačkih veština još uvek su bile zabranjene. Dato je odobrenje, međutim, za neku aikido demonstraciju, i demonstrirali smo pred komandirom garnizona tog područja. Naše objašnjenje principa netakmičenja u aikidou bilo je dobro primljeno i izgledalo je da je naišlo na simpatije u publici.

Tokom te demonstracije uradio sam tehniku u kojoj sam đoom počistio Čibu s nogu. On se na svoju ruku tako podesio da se uskladi sa tim pokretom. Ali ja mrzim kad ljudi tako namerno nepotrebno padaju, tako da sam mu rekao da prestane da radi nepotrebne stvari i bacio sam ga svom svojom snagom. Prevrnuo se kompletno naopačke i gotovo da je pao pravo na glavu. Za trenutak uplašio sam se da sam mu uradio nešto strašno i odahnuo sam kad sam video da se bio bezbedno dočekao.

Bio je jedan moj učenik koji se upisao u Aikikai koga su hvalili zbog njegovog dobrog ukemija i često je pratio Senseia Uešibu. Koristio sam ga kao svog ukea jednom tokom neke demonstracije u Hibija Kokaidou [Hibiya Kokaido] [lokacija Svejapanske Aikido Demonstracije u ranim godinama pre nego što je Budokan počeo da se koristi], ali krenuo je da se otkotrljava čak i pre nego što bih uradio bacanje. Rekoh: "Šta kog đavola radiš rušeći se pre nego što čak i počnem da te bacam?! Gubi se odavde!" Bilo je mnogo prisutnih gledaoca i mislim da su svi bili prilično iznenađeni, ali to im je takođe bila i neočekivana prilika da shvate da aikido tehnike nisu lažne ili unapred pripremljene.

Kada mi je bilo četrdeset devet godina, snimio sam jedan nastavni film o aikidou u kome se ljudi kao Masando Sasaki i Seiširo [Seishiro] Endo pojavljuju kao moji ukei. Endo se takođe pojavio u jednoj knjizi koja se zove Šinšin Toitsu Aikido [Shinshin Toitsu Aikido], koja se sastoji uglavnom od slika. Ljudi kao Saotome i Ičihaši [Ichihashi], takođe, sve njih sam podučavao u ovo ili ono vreme.

Aikido žurnal: Imate li nekih interesantnih anegdota iz tog vremena nakon što ste napustili Aikikai?

Sensei Tohei: Pre nekih deset godina u Francuskoj, grupa Tamurinih učenika je došla da me vidi. Očigledno je Tamura bio mislio da zbog mog doba verovatno nisam mogao više da radim aikido i da sam jedino radio sa ki-jem. Izgleda da su došli da vide svojim vlastitim očima da li je to stvarno istina ili ne, i mislim takođe da bace malo pogled na jedan aikido desetog dana. Izabrao sam njih osam ili tako nešto da krenu na mene u randoriju. Otišli su kući govoreći: "Pa, sensei Tamura izgleda da nije bio u pravu!"

Uvid iz jednog jedinog iskaza Tempu Nakamure [Tempu Nakamura]

Sensei Tohei: Kada sam otišao na Havaje i pokušao da koristim tehnike koje sam bio naučio od Senseia Uešibe, našao sam da su mnoge od njih bile neefikasne. Ono što je Sensei govorio i ono što je radio bile su dve različite stvari. Na primer, uprkos činjenici da je sâm bio veoma opušten, govorio je svojim učenicima da rade oštre, snažne tehnike. Kada sam došao na Havaje, međutim, tamo je bilo momaka jakih kao Akebono i Konišiki [Konishiki] [dva dobro znana Havajca, sumo rvača] svuda naokolo. Jednostavno nema načina da se koristi sila ili snaga da se nadjača ta vrsta jačine.

Kada ste stvarno pribodeni / "tuširani" ili kontrolisani, ti delovi vašeg tela koji su direktno pribodeni jednostavno se ne mogu pomaći. Sve što možete da uradite je da započnete pokret iz onih delova koje možete da pokrećete, a jedini način da to uradite uspešno je da se opustite. Čak i ako vas vaš oponent ima svom svojom snagom, vi ipak možete da ga zavrljačite ako ste opušteni kada radite svoje bacanje. Bilo je to nešto što sam doživeo iz prve ruke tokom tog putovanja na Havaje, a kada sam se vratio u Japan i ponovo pogledao Senseia Uešibu, shvatio sam da je doista primenjivao svoje tehnike iz jednog veoma opuštenog stanja.

Dok sam bio sa Senseiem Uešibom takođe sam učio i pod Tempuom Nakamurom [Tempu Nakamura]. On je bio taj koji me je prvi naučio da "um pokreće telo". Te su me reči udarile kao grom pun elektriciteta i otvorile su mi oči za celo carstvo aikidoa. Od tog momenta nadalje počeo sam da prerađujem sve svoje aikido tehnike. Odbacio sam tehnike koje su išle protiv logike i izabrao i reorganizovao one za koje sam osećao da su bile upotrebljive.

Sada se moj aikido sastoji od oko trideset procenata tehnika Senseia Uešibe i sedamdeset procenata mojih vlastitih.

Verovatno možete reći da su Havaji bili mesto gde sam uradio mnogo svojih najvažnijih treninga (šugjo / shugyo). Razlog zbog koga sam otišao tamo na prvom mestu, usput rečeno, bio je poziv Nišikai-a [Nishikai], grupe posvećene Niši metodu zdravlja [Nishi Method of Health]. Njihove namere, međutim, imale su nešto s tim da se moje sposobnosti u borilačkim veštinama upotrebe protiv nekog sumo rvača i uzimanjem prihoda od tog programa da izgrade svoju dvoranu za okupljanje. Za to nisam znao sve do svog polaska a do tada je već bilo prekasno da odbijem, tako da sam se pomirio s tim i svejedno otišao.

Havajci su bili prilično otvoreni u izražavanju svojih prvih utisaka o meni. Rekli su: "Au, sensei, vi ste prilično mladi, zar ne?" Onda su rekli: "Au, sensei, vi ste prilično mali." Onda su prešli na stvar i rekli: "Sensei, da li ste sigurni da stvarno možete to da uradite?" Shvatio sam da je jedina stvar koju treba da uradim ta da im pokažem šta mogu da uradim i da ih pustim da sami vide. Posle toga svi lokalni vežbači borilačkih veština i rvači postali su moji učenici. Havajski Aikikai osnovan je osam meseci kasnije, a ja sam takođe promovisan u počasnog doživotnog kapetana lokalnih policijskih snaga. Sensei Uešiba nikada nije bio tako stavljan na probu za celog svog života.

Aikido žurnal: Voleli bismo da vas pitamo o tehnikama sa oružjem. U Aikikai Hombu dođou ima nekih šihana koji tvrde da moderni aikido nema nikakve tehnike sa oružjem. S druge strane, postoje učitelji kao što je Mirihiro Saito koji ove integriše sa učenjem golorukih tehnika (taiđutsu / taijutsu). Po vašem mišljenju, da li su tehnike sa oružjem deo aikidoa ili nisu?

Sensei Tohei: Reći da nema tehnika sa oružjem u aikidou je smešno. Ljudi to govore jer ih ne znaju. Dođite da vidite šta radimo sa oružjem u Ki Društvu [Ki Society]. To sve je takođe i na našim nastavnim video snimcima. Da aikido ima tehnike sa oružjem stvar je zdravog razuma i sramota je da ljudi govore suprotno. Pitam se, treba li da odem tamo i podučim ih?

G. Jošio Sugino [Yoshio Sugino] [Dođo-čo Aikikai ogranka Kavasaki / Kawasaki, Juišin / Yuishin Dođo i deseti dan Katori Šinto-rjua / Katori Shinto-ryu] pohađao je jedan od naših testova fizičkog treninga. Videvši tehnike sa oružjem naših članova pohvalio ih je: "Vidim da imate tucad žudnih O-Senseia ovde."

Aikido žurnal: Sensei Tohei, hvala vam što ste odvojili ovoliko vremena da razgovarate s nama.

Profil Koiči Toheia

Rođen 1920. u Tokiju preselio se veoma mlad u Točigi [Tochigi] prefekturu gde je proveo svoju mladost. Krhko zdravlje tokom detinjstva sililo ga je da često posećuje bolnicu. Na očevo insistiranje odao se džudou. Pošto je osnažio svoje telo do izvesnog stepena, u petnaestoj je zaradio svoj crni pojas a u šesnaestoj je pristupio pripremnom programu univerziteta Keio. Nastavio je da praktikuje džudo sa entuzijazmom, ali je navukao pleuritis kao rezultat preteranog treniranja i bio prisiljen da se povuče iz škole na godinu dana. Tokom tog vremena posvetio se samostalnom treningu kroz misogi kokjuho, zen i druge tipove disciplina.

U devetnaestoj sreo se sa Morihei Uešibom i postao njegov učenik. U kratkom razdoblju od pola godine postao je osnivačev predstavnik (dairi) i, imajući tek da primi neki oficijelni rang u aikidou, bio je poslan da podučava na Policijskoj akademiji Nakano i u privatnoj školi Šumeia Okave.

U dvadeset trećoj pozvan je u vojnu službu i naučio pod vatrom tajnu usmeravanja ki-ja u "jednu tačku" u donjem stomaku (seika no itten). Između 1953. i 1971. posetio je Sjedinjene Države petnaest puta, podučavajući i šireći aikido i principe ki-ja. Tohei je stekao deseti dan u aikidou 1969. Služio je kao direktor šihana (Šihan Bučo / Shihan Bucho i direktor (Riđi / Riji) Aikikai-a do napuštanja ove organizacije 1974.

Tohei je osnovao Ki Društvo [Ki Society] (Ki no Kenkyukai / Ki no Kenkjukai) 1971. (priznato kao neprofitabilna organizacija 1977.), kojom još uvek predsedava. Ki Društvo je jedina organizacija u Japanu specijalizovana za ki trening koja je priznata kao neprofitabilna organizacija od strane Ministarstva javne socijalne pomoći.

Preveo sa engleskog
Mića Mijatović
20. 10. 2007. u Beogradu
Izvor: Aikido Journal br. 107 (1996.)
Prevod integralnog intervjua
publikovan na vebsajtu AK Arena
uz dozvolu Aikido žurnala