Intervju sa Koiči Toheiem /Koichi Tohei/ (4)

vodi Stenli Pranin /Stanley Pranin/

Aikido Journal #113 (1998.)

Do sada dali ste nam mnogo vrednih istorijskih informacija. Pitam se da li bismo se sada mogli okrenuti sadašnjem stanju Šinšin Toitsu /Shinshin Toitsu/ aikidoa. I u Japanu i u inostranstvu, rastući broj ljudi izražavao je interes za Šinšin Toitsu aikido nakon što je postajao nezadovoljan drugim stilovima aikidoa i težeći za nečim drugačijim.

Vaše se učenje fokusira na ki; možda biste mogli početi time što ćete nam reći u čemu se taj ki razlikuje od ćigonga /qigong/ (izgovara se “ći gong /chee goong/”), kineske verzije danas popularne u Japanu?

Zavisi od toga da li radite ili ne sa univerzumom kao objektom svojih napora. Ali, pogledajmo prvo tu reč samu. Pisani karakter za ki je poreklom iz Kine. Prvobitno Japan nije imao svoj vlastiti sistem pisanja, tako da je uvezao ideografski sistem Han dinastije iz Kine (202. p.n.e. – 220 n.e.). Te karaktere mi na japanskom zovemo kanđi, od “kan”, japanskog izgovora reči “Han”, i “đi”, što znači “karakteri”. Jednom uvezeni, svaki od karaktera dobio je dva različita načina čitanja, jedan približan originalnom kineskom, i jedan koji je bio japanski izgovor za reč koju je karakter predstavljao.

Jedan dobar primer bila bi reč “kagami” (ogledalo). Japanci su prvobitno imali reč “mizukagami”, koja doslovno znači “vodeno ogledalo”. Pre pronalaska ogledala, ljudi bi napunili neki neglazirani sud vodom, pustili bi ga da stoji dok se površina vode ne smiri, i koristili bi je da vide svoj odraz. Slogovi u reči kagami došli su od “ka” (fiktivan), “ga” (sebe /self/) i “mi” (vid[et]i /see/). Kada su metalna ogledala, zvana kjo na kineskom, kasnije bila uvedena, japanski je zadržao originalno kinesko čitanje karaktera kjo, ali je takođe koristio maternju reč kagami. Ove dve reči, kjo i kagami, znače potpuno istu stvar na japanskom, ali bi reč kagami bila sasvim nerazumljiva na kineskom.

Isto je što se tiče karaktera za osobu (hito). Njegovo originalno značenje na kineskom, zasnovano na njegovom obliku (koji pokazuje dva čoveka kako se oslanjaju jedan na drugog) bilo je da se »ljudi moraju oslanjati jedni na druge da bi se snašli u svetu«. U japanskom zadržavamo čitanja nin i đin koji približno odgovaraju originalnom kineskom, ali takođe imamo japansko čitanje hito. Kao i mizukagami, reč hito je postojala u Japanu pre uvođenja kineskih karaktera. Ona dolazi iz klasičnog jezika japanske spiritualnosti, sa specifičnom vezom sa rečju naohi (direktan duh). Slog »hi« izražava duh univerzuma, a kada taj duh sraste u fizičku formu, imate hito (»duh-zaustaviti /spirit-stop/«) – osoba. Isto važi i za reč kokju (dah); ja podučavam svoje učenike da izdahnu sa »haaa /haaah/« zvukom i da udahnu sa »suuu /suuuh/« zvukom – drugim rečima, da koriste prirodniji izgovor umesto reči same. Disanje celim telom bilo bi nemoguće ako biste pokušali da izdišete uz zvuk »kooo /koooh/« i da udišete uz zvuk »kjuuu /kyuuuh/« (t.j. kokju).

Iz ovih primera možete videti da su na kineskom oblici karaktera ono što im daje značenje, dok je na japanskom to zvuk.

Što nas konačno dovodi do ki, što je japanski izgovor kineskog či /chi/. (Sada spelovanog »ći /Qi/«, da učini stvar još zbrkanijom – napomena editora, SP.) U Japanu, slog »ki« izražava značenje »duha univerzuma«. Na japanskom ima oko 900 raznih reči koje sadrže ovaj slog!

Tek nakon što sam već rasprostranio reč ki u svetu, kineski ćigong /qigong/ praktičari su počeli da je imitiraju.

Negde u doba kada sam prvi put otišao na Havaje, 1953., korišćenje reči »ći« i »ćigong« bilo je u potpunosti zabranjeno u Kini pod komunističkom ideologijom. Moram priznati, stvarno sam se čudio kako su mogli zabraniti nešto tako univerzalno kao što je ki, ali to su bili uslovi koji su preovlađivali u doba kada sam podučavao ki-ju. Ljudi su dolazili na Havaje iz celog sveta na moje časove tamo, i koncept ki-ja se prema tome raširio veoma brzo.

Videvši to, Kinezi su sledstveno uklonili zabranu sa reči »ći« 1958. – oko pet godina nakon što sam počeo da je predajem – i ćigong praktičari su krenuli da niču kao pečurke posle kiše. Bilo je čak nekih kineskih ćigong učitelja na Havajima koji su tvrdili da je ki o kome sam ja govorio bio došao iz Kine, i tako dalje i tako bliže, uprkos činjenici da su Kinezi sami zabranili samu tu reč!

Japanska Radio-Televizijska Mreža /Japan Broadcasting Corporation/ (NHK) jednom je uradila specijalni film o ćigongu. Isprobali su varijante raznih eksperimenata da ga ispitaju, ali nisu dobili čak ni neznatan deo rezultata kojima su se nadali. Bili su pre na gubitku u vezi s tim šta da misle kada su saznali za postojanje našeg Ki no Kenkjukaia /Ki no Kenkyukai/ (Ki istraživačko društvo). Desilo se da sam bio izašao kada su zvali, ali Otsuka (8. dan, direktor menadžmenta Ki no Kenkjukaia) je razgovarao s njima. Objasnio je da ne zna ništa o ćigongu, ali da je ki doista nešto stvarno, i da stvari kojima podučavamo u vezi sa kijem može da uradi bilo ko, bilo gde i bilo kada.

Da bi nešto bilo moguće naučno verifikovati, to mora biti i univerzalno i ponovljivo. Stvari koje podučavamo o ki-ju mogu se ponoviti bilo kada, ne samo kada se osećamo dobro a ne i kada se osećamo loše – kad god, gde god i od strane bilo koga, onoliko puta koliko je potrebno, inače je nemoguće stvoriti naučne podatke. Nauka je izgrađena na univerzalnosti i mogućnošću ponavljanja.

S druge strane, ima mnogo aspekata Istočne medicine i filozofije koji nisu stvarno verifikovani. Istočne lekovite trave izgleda da imaju efekta ponekad, a ponekad ne. Te stvari slede svoju vlastitu logiku, ali univerzalnost i mogućnost ponavljanja trebalo bi da se protegnu i na njih. Može biti da je naše proučavanje još uvek nepotpuno.

Pošto je nauka počela da prihvata koncepte kao što su beskonačno i infinitezimalno, izgleda da smo postali nesposobni da raspoznamo koja od naših proučavanja odražavaju stvarnost a koja ne. Ovo je vodilo, zauzvrat, do tendencije da mislimo da sve što ne razumemo mora nekako ipak da postoji. To je način na koji se ki generalno tumači u svetu danas, gde ljudi misle da to mora da postoji jer izgleda nedostupno i ezoterično.

Taj ki okultnog stila jednostavno nije moguć. Ono što ne postoji jednostavno ne postoji i to je kraj priče! Oboriti nekog jednostavno piljenjem u njega, na primer: tako je očigledno da je tako nešto obmana. To jednostavno nije moguće! Ima ih koji bi rekli da niko ne poznaje aikido bolje nego ja, je l' tako? Prema tome, ako usredsredim svoj besan pogled na vas, da li ćete pasti? Sumnjam!

Mnogi su bili iznenađeni da sam mogao da bacim sumo rvača Kurosegavu naizgled ne dodirnuvši ga. Svet misli: »Tohei može da baca ljude ne dodirnuvši ih!« Ali to nije tačno. Može biti da ih nisam dotakao svojim rukama, ali sam ih dotakao svojim ki-jem. Osobi koja dolazi jurišajući da napadne prethodi njen ki, i gde god da taj ki ide, njeno telo mora da ga sledi. (Eto zašto nije moguće baciti ljude koji nemaju stvarnu nameru da vas napadnu.) Tako, sve što sam imao da uradim bilo je da izbegnem njen ki; jednostavno je puštam da ide gde izgleda da hoće da ide, i ona pada dragovoljno, od svoje volje.

Ki je nešto što se prenosi od jedne osobe do druge. Ako vam se neko veoma dopada, ta je osoba na putu da oseti vaše osećanje. Jedini razlog iz koga mogu da bacim veoma velikog čoveka koji se kreće da udari ili napadne na drugi način jeste taj da mogu da shvatim njegov um, njegovu nameru, onog trenutka kada se manifestuje.

To je jedna od stvari kojima je sensei Uešiba istinski hteo da podučava. Mnogo od aikidoa koji vidimo danas, degenerisao se u puku tuču. Ono što radim nazivam Šinšin Toitsu Aikido (»aikido koordinisanog uma i tela«) stoga jer ne želim da budem asociran s tom vrstom aikidoa. Aikido je put harmonije sa univerzumom i trebalo bi da je dovoljno da se zove aikido (pošto ime utelovljuje njegovo značenje), ali radi jasnosti dodao sam »Šinšin Toitsu«. U inostranstvu na ovo se odnosi »Ki Aikido«.

Molim vas recite nam nešto o kiatsuu /kiatsu/ (terapija ki pritiskom); po zvuku reči moglo bi se pomisliti da ima nešto sa šiatsuom (terapija pritiskom prsta).

Zamislite šta bi se desilo ako biste pokušali da masirate opekotinu. Kada biste to učinili koža nikada ne bi mogla da se izleči kako treba. Masaža je nešto što nikada ne bi trebalo da radite osobi lošeg zdravlja. Primena fizičkog pritiska na bolno područje sprečiće izlečenje. Ki, s druge strane, bivajući od univerzuma, neograničen je i nema takav negativan efekat. Ako se skoncentrišete na slanje ki-ja bolesnoj osobi, to će pokrenuti njenu vlastitu isceljujuću životnu energiju. Prema tome pitanje je da li u žižu svojih napora stavljate sam univerzum.

Ta životna energija koja nam je data od univerzuma je ono što uključuje našu pravu suštinu kao ljudskih bića. Naš um i telo su samo kao odeća na toj životnoj energiji. Ako vam je previše toplo, skinite nešto od te odeće. Ako vam je previše hladno, obucite još nešto. Drugim rečima, ako vam je um ili duh slab, možete ga ojačati; ako vam je telo slabo, možete ga pretvoriti u jače. Um i telo mogu se menjati i prilagođavati na taj način, ali ono što nam omogućava da nastavljamo da živimo je suštinska životna energija koja nam je data od univerzuma. Ta životna energija je, a ne lekari i lekovi, ono što nas doista štiti i drži na životu.

Življenje u skladu sa univerzumom i prirodom je osnova dobrog zdravlja. Nažalost, u naša moderna vremena ljudima često više nije moguće da to čine do stepena koji im je potreban, tako da je potrebno da ojačamo, što je više moguće, ovu životnu energiju koja nam je data od univerzuma. Biti živ znači biti u interakciji sa ki-jem univerzuma. Kiatsu, tada, jeste prenos, transmisija, tog ki-ja.

Kako ste prvobitno došli na to da formulišete kiatsu?

Već sam bio shvatio stvarnost »uma«, ali tek tokom svog iskustva na bojištu za vreme rata bio sam mogao da to fizički potvrdim. Uz metke koji su leteli svuda naokolo, moja je životna energija postala snažna i mogao sam piti blatnjavu vodu a da ne zakačim neki stomačni problem. Ali, čim sam se vratio u relativno sigurnije područje, moj se um opustio i razboleo sam se. Ovo mi je pokazalo važnost stanja uma.

Međutim, nisam stvorio kiatsu odmah posle toga. To se desilo kada je jedan prijatelj na akademiji za oficire oboleo od apendicitisa. Šaleći se, rekao sam mu: »Nema problema, sad ću ja da ti to sredim!« i onda sam primenio kiatsu. Kako sam to učinio, njegovo tvrdo, oteklo abdominialno područje postalo je opet meko i sledećeg dana bio je potpuno izlečen! Zaboravio sam bio na taj slučaj dok me nije nedavno podsetio na njega, i shvatio sam da to mora da je bila moja prva primena kiatsua.

Da li ste ikada direktno iskusili snagu ki-ja u svom telu dok ste radili aikido?

Kada sam otišao da podučavam na Havaje, svaki dan bio je kao prava borba. Morao sam da se suočavam sa ogromnim ljudima, nekim od njih i preko dva metra visokim, koji bi svi pokušavali da me testiraju.

Našao sam da je nekoliko tehnika koje sam probao bilo neefikasno, i pitao sam se stalno iznova: »Zašto ovo ne funkcioniše?« Odbacio sam svaku tehniku koja nije funkcionisala i nastavio da radim samo one koje su bile efikasne. Planirao sam da spakujem svoje kofere i da odem kući ako ikada iko bude mogao da me obori. Mnogo je ljudi mislilo da je ono što sam radio bilo lažirano, tako da su svakog dana pokušavali da me testiraju.

Jednog dana završio sam sa sedam napadača odjednom. Izvesni Dr. Kurisaki, šef lokalne džudo grupe, pitao me je zašto nastavljam da menjam svoju poziciju kada primenjujem neku tehniku. Rekao sam mu da ako bih stajao na jednom mestu mogao bih da se suočim samo sa jednim ili dva oponenta, ali kad se premeštam naokolo mogu da vidim mnogo više njih. Onda je on sugerisao da ako je takav slučaj, onda bi trebalo da je isto bez obzira koliko bi ljudi napadalo. Odgovorio sam na to sa da, pretpostavljam da bi to značilo to. Tako je on predložio da to pokušam.

Nikada se nisam suočio sa više oponenata odjednom, tako da sam pokušao da to odložim nagoveštavajući da bi bilo bolje da to ne činimo, »u interesu sprečavanja povreda, znate.« Prozreo je moj blef i ukazao na to da nema potrebe da brinemo o tome sa grupom tako jakih džudo ljudi. Nisam imao odgovor na to, tako da sam se nerado složio.

Na dati signal svi oni su navalili da napadnu odjednom. Sa jednim sam pokušao da uradim šihonage, ali već me je jedan iza mene vukao nazad. Nije bilo načina da završim bacanje, tako da sam morao da prekinem i pustim ga. Onda sam pokušao da primenim nikjo, ali opet su me zgrabili s leđa, tako da sam morao i to da ostavim. Svakog puta kada sam pokušao da primenim neku tehniku bilo je nekoga drugog tamo ko je pokušavao da me udari, i sve što sam mogao da uradim je da ostanem u bekstvu trudeći se da izbegnem sve te napade, dok neko konačno nije izdao komandu da se stane.

Osećao sam da nisam uradio ništa osim što sam očajnički pokušavao da se sklonim sa puta svim tim ogromnim ljudima, i kada me je neko pitao da li želim da pogledam filmski snimak svega toga bio sam prilično razočaran i nisam baš bio u raspoloženju da to gledam. Ali svako ko ga je gledao nastavio bi da govori: »Uuu...! Neverovatno! Vidi ovo!« tako da sam otišao da bacim pogled, napola uplašen onoga što bih mogao videti. Bio sam zapanjen kad sam video da su svi moji oponenti bili ispobacani. Onaj kome sam uradio pola šihonagea lebdeo je u vazduhu. Onaj na kome sam pokušao nikjo i prekinuo na pola puta već je bio ljubio patos. To me je nagnalo da se pitam da li je doista neophodno primenti tehnike, ili da li se mogu postići dobri rezultati jednostavno ujedinjenjem uma i tela i ekstenziranjem ki-ja. Taj me je događaj ohrabrio da od tada radim mnogo na formi sa više napadača, a imao sam čak i priliku da se latim i nekih od finalista sa Sveameričkog džudo turnira.

U Ki no Kenkjukai uključujemo odbranu od napada pet ljudi kao deo našeg ispita za 2. dan. Uvek kažem ljudima koji polažu ovaj ispit da, pošto ne mogu da vide iza sebe, treba da nastave da se kreću neprestano napred. Takvo »pozitivno razmišljanje« izgleda da je postalo prilično popularno u poslednje vreme, ali doista to je samo zdrav razum. Kažem ljudima da će brzo biti poraženi ako pokušaju da se povlače ili kreću unazad, ali ako projektuju svoj ki i sjedine svoj um i telo, nekako će moći da barataju sukobom i da se probiju. Drugim rečima, ako pristupate takvim sukobima racionalno, to bi vas moglo staviti u nepovoljan položaj.

Ono čemu podučavam je način da se nadvladaju opasne ili teške situacije koje se susreću u životu. Da li osećate da vas vaš oponent davi ili da vi u stvari gnječite njegove ruke između svojih ruku i vrata? Dobićete potpuno drugačije rezultate u zavisnosti od toga da li koristite svog oponenta ili sebe kao svoj standard. Da li vas on drži ili ga vi pozivate da vas uhvati? To može izgledati kao jedna te ista stvar, ali ova dva stanja uma su sasvim različita. To je taj naglasak našeg učenja u Ki no Kenkjukaiu. To je takođe i suštinska stvar u učenju samoodbrane.

Nedavno je knjiga »Emocionalna inteligencija« (od Danijela Golemana /Daniel Goleman/) postala veoma popularna. Pročitao sam je i primetio u njoj mnogo stvari kojima sam bio podučavao davno pre. Naišao sam na deo koji prikazuje Terija Dobsona /Terry Dobson/ (učideši u Aikikaiu ranih 1960ih). Ispada da je autor bio njegov prijatelj, i da učitelj aikidoa koji se pojavljuje u toj knjizi sam u stvari ja. Izgleda da ima sve više takvog materijala, ali nijedna od tih knjiga ne nudi nijedan konkretan metod da se iskusi ono o čemu govori, ostavljajući čitaoca bez pravog razumevanja naših osnovnih stvari.

Ono čemu ja podučavam, s druge strane, jesu stvari koje ljudi zapravo mogu da rade istog onog dana kada ih i nauče.

Preveo za Aikido žurnal

Mića Mijatović

27. januara, 2008. u Beogradu.

Objavljeno na vebsajtu AK Arena

uz dozvolu Aikido žurnala

www.aikidojournal.com.