Intervju sa Koiči Toheiem /Koichi Tohei/ (3)

vodi Stenli Pranin /Stanley Pranin/

Aikido žurnal br. 111 (1997.)

Intervju koji sledi sa senseiem Koiči Toheiem, direktorom Ki Društva, 10. dan, održan je 14. marta 1996. godine u štabu Ki Društva u Tokiju.

Sensei Koiči Tohei, oko 1995.

AŽ: Mnogo je ljudi težilo da postane vešto kao vi, a ipak našlo je da je to veoma teško. Da li biste nam molim vas rekli nešto o svojim aktuelnim iskustvima koje ste imali u dostizanju vašeg nivoa veštine? Na primer, kako je izgledao vaš aikido trening tokom onih dvaju godina između vašeg pristupa Uešibinom dođou 1940. godine i vremena kada ste bili poslani u rat?

Tohei: Trenirao sam u Uešibinom dođou tačno godinu i po pre odlaska preko mora. Obično takav kratak period nije ništa naročito, ali tokom tog vremena bio sam poslan kao predstavnik senseia Uešibe da podučavam na mestima kao što su škola Šumei Okava na teritoriji carske palate, i vojna policijska akademija. Mora da sam bio u dođou samo šest meseci ili tako nešto pre nego što sam poslan da podučavam na ovim mestima.

Kada su ljudi koje sam otišao da podučavam čuli da sam student Univerziteta Keio, neki su od njih očekivali da budem slab, feminiziran tip, jer to je bila tipična predrasuda u vezi sa Keiom čak i tada. Ali ja sam bio navikao da dolazim u kimonou i drvenim klompama, izgledajući kao tipičan siromašan student tih dana.

Jedan od ljudi koje sam podučavao na vojnoj policijskoj akademiji imao je 4. dan, ali ja sâm nisam imao čak ni kju rang a kamoli neki dan rang. Kada bi me pitali: »Sensei, koji vi rang imate?« ja bih ih zavarao govoreći nešto kao »gođo-dan«, igrom sa rečju »dan«, koja je značila »mora da se šalite«. Oni bi nastavljali dalje pitajući: »Ne, stvarno, sensei, šalu na stranu, neće biti da sve što imate je samo neki kju rang, zar ne...?« Uvek sam samo odgovarao: »Nenđu mukju«, još jedna igra rečima u vezi sa rečju »kju«. Na kraju niko nije doista znao moj pravi rang, ili nedostatak ranga, bolje reći.

Tek kada sam otišao u vojsku sensei Uešiba mi je poslao rang 5. dana. To je bio prvi rang koji sam ikada dobio! Do tada nisam imao ni kju ni dan rang, uprkos činjenici da sam bio podučavao ljude koji su imali rang do čak 4. dana! U stvari, međutim, dan rangovi su tih dana bili dodeljivani na jedan izuzetno nasumičan i subjektivan način. Sensei Uešiba bi delio naokolo treće i četvrte danove kad god bi mu nadošlo.

Jednom je sensei Uešiba primio molbu od strane Kenkoku Univerziteta u Mandžuriji da pošalje nekoga tamo da podučava aikidou. Odlučeno je da g. Tomiki treba da ode. Sensei Uešiba je tada odlučio da, pošto bi Tomiki bio smatran članom univerzitetskog nastavnog osoblja, on treba da ima najmanje 8. dan, tako da je Tomikiju odmah dodeljen 8. dan. Morate da primite te stare rangove sa izvesnom rezervom. Isto bi se moglo reći i za 4. dan čoveka koga sam podučavao na vojnoj policijskoj akademiji. Kako bi inače neko bez ikakvog ranga, kao što sam ja bio, mogao da ga podučava?

AŽ: Ali pošto ste bili poslani da podučavate, nakon što ste trenirali samo šest meseci, mora da ste dostigli izvestan nivo veštine...

Tohei: Ma uopšte ne. Šest meseci jednostavno nije dovoljno dugo da se razvije bilo kakva vrsta prave veštine. Kada se osvrnem na to sada, osećam se zbunjenim da sam bio u takvom položaju. Zapravo znao sam samo nešto malo više nego oni koje sam podučavao. Sigurno nisam bio dostigao ništa čime bih se ponosio, i samo stoga što su oni oko mene znali čak i manje, moj autoritet da podučavam prošao je bez stavljanja na probu. Kada bih video tako nešto danas, sigurno bih to iskreno kritikovao.

Bio sam slab kao dete, a povrh toga razboleo sam se od pleuritisa, negde u vreme kada sam se upisao na Keito Univerzitet; ali bilo mi je dosta toga i bio sam ozbiljno odlučio da mi bude bolje i da ojačam svoj um i svoje telo. Jednog mi je dana moja mlađa sestra donela knjigu o Tesšu Jamaoki /Tesshu Yamaoka/, čuvenom mačevaocu. To je bio »Moj učitelj« od Tetsuđu Ogure /Tetsuju Ogura/, jednog od Jamaokinih vrhunskih učenika. Knjiga je podrobno govorila o Jamaokinom životu i nekako me je dirnula u žicu. Jedna od stvari koje su me najviše impresionirale bila je ideja o tome da se sve radi na način koji ne dopušta obmanjivanje, ni sebe ni drugih, i da se svemu pristupa punim kapacitetima, čak do tačke samožrtvovanja. Knjiga je pominjala misogi (pročišćavanje) dođo, Ičikukai /Ichikukai/, u kome se još uvek obavljao Jamaoka stil treniranja, i odlučio sam da odem tamo.

I mada me je pleuritis prisiljavao da ne radim ništa osim da odem kući i odmaram se u krevetu svakog dana posle časova na univerzitetu, odlučio sam da ću ići na Ičikukai da ojačam, čak i ako bi me to ubilo. Ime »Ičikukai« doslovno znači »Društvo Jedan-Devet« i tako je nazvano jer godišnjica Jamaokine smrti pada na 19. u mesecu. To takođe ima veze sa filozofijom da svaki pojedinac ima najmanje »snagu jednog«, i da, kroz trening i ulaganje napora, ta osoba može dodati ostalih devet, da dobije sumu od deset. Mislio sam da čak i ja imam najmanje snagu jednog, i hteo sam da je povećam do deset.

Kada sam međutim otišao u Ičikukai, rečeno mi je da neko tako slab usled bolesti kao što sam ja bio ne bi bio sposoban da preživi taj tip asketskog treninga koji su tamo radili. Ne bi me čak pustili ni da uđem. Rekli su mi da trening uključuje veoma glasno vikanje od jutra do mraka i udaranje po leđima, i da je teško očekivati da bi neki Keio student mogao da to izdrži. Međutim, nisam se predao. Već sam bio odlučio da ojačam ili da umrem pokušavajući, tako da sam ostao uporan u traženju da me prime. Konačno, direktor škole, sensei Teso Hino /Tesso Hino/ je izašao. Rekao je da će me, pošto sam bio tako odlučan, pustiti da počnem sa zazenom (sedeća zen meditacija), a da kasnije krenem sa težim asketskim vežbama (misogi), kad budem ojačao svoje telo do izvesnog stepena.

Zazen trening je vodio Đosei Ota /Josei Ota/, glavni sveštenik Daitoku hrama u Kjotou. U Tokio je dolazio da podučava intenzivno tri dana u mesecu.

Svakog puta sedeo sam u meditaciji po čitavu noć. Niko drugi nije bio navikao da sedi u zazenu preko noći, ali je sensei Hino rekao da će on sedeti sa mnom, ako je to ono što bih hteo da činim, i tako bismo nas dvojica sedeli zajedno do zore.

Posle oko šest meseci odlučeno je najzad da bih mogao da počnem sa misogi treningom. Taj je trening doista uključivao vikanje i udarce po leđima, i grudi su opet počele da me bole uveče prvog dana. Pretpostavio sam da se pleuritis povratio, ali pošto sam rekao da sam odlučio da postanem jak čak i kada bih umro pokušavajući, nisam se mogao žaliti da me grudi bole i da tražim da idem kući. Mislio sam, u svakom slučaju, da bi sigurno uradili nešto da mi pomognu, ako se onesvestim na podu. Jednostavno sam izbacio bol iz svog uma i zaboravio na njega. Posle toga je pleuritis otišao i nikada se nije vratio. (Bio sam kasnije na rentgenu i sa iznenađenjem našao da nije bilo traga od toga da sam ikada i imao pleuritis.) To je bilo prvo iskustvo koje mi je pokazalo snagu uma.

Godine 1940., g. Šohei Mori /Shohei Mori/ me upoznao sa sensei Uešibom i postao sam njegov učenik. Bio sam strašno impresioniran načinom na koji je sensei Uešiba bacao ljude ne koristeći uopšte nikakvu snagu. Odlazio sam u dođo na svaki čas, ali sam našao da se ne bih mogao čak ni porediti sa učenicima koji su tamo trenirali. Posle nekog vremena međutim, primetio sam da kad god bih došao na čas aikidoa potpuno iscrpljen posle seanse u Ičikukaiu, niko me nije mogao pomeriti. Takođe sam primetio da kada bih bacao ljude u tom stanju iscrpljenosti, oni bi baš dobro leteli naokolo. Ove dve pojave su učinile da shvatim da je trik bio u tome da se odustane od snage. S druge strane, sensei Uešiba nam je uvek govorio da koristimo snagu u tehnikama. Tako sam ja eksperimentisao različitim načinima i sa korišćenjem snage i sa odustajanjem od njenog korišćenja, zatim opet sa njenim korišćenjem i tako dalje.

Pokušavao sam da primenim u praksi Jamaokino učenje da jednom kada si odabrao učitelja treba da slediš ono čemu te podučava, bez obzira da li misliš da je to dobro ili loše. Stvari koje ne izgledaju logično u umu mogu se razumeti kroz njihovo doživljavanje telom. Jednom kada si ih shvatio na taj način, uvek možeš da prestaneš da ih radiš ako tako odlučiš. Suprotno ovome, ako kreneš sa stavom: »Sada ću da učim ovo, mada ne želim da to učim«, onda završiš tako što propuštaš sve dobre stvari koje tvoj učitelj ima da ponudi. To je razlog zašto mi je poznato sve što je sensei Uešiba radio, uključujući i dobro i loše.

Tog trenutka shvatio sam da je relaksacija bila važan ključ, mada sam takođe primetio da je bilo stvari koje nisam mogao uraditi jednostavno relaksacijom. Osećao sam da razlog mora biti u nečemu što sam pogrešno radio.

Shvatio sam šta je to bilo kada sam otišao na bojište i bio suočen sa mogućnošću smrti. Ono što sam tada shvatio je bilo to da univerzum ima um. Pitao sam se o smislu svog tog treninga koji sam bio radio. Kada bih sada umro, mislio sam, čemu bi mi koristio sav taj moj trening? Mislio sam da sigurno nije bio stoga da bih umro na tom bojištu. Sigurno me je univerzum naveo da treniram onako kako sam trenirao jer je bilo još nečega što je trebalo da uradim. Ako je to bila istina, onda nije bilo razloga da umrem tamo. Ako je moj trening bio u skladu sa umom univerzuma, onda sigurno neću umreti na tom bojištu. Tako razmišljajući, odlučio sam da proverim tu teoriju u praksi.

Jednom kada sam to odlučio, iznenada sam postao mnogo spokojniji, i posle toga, bez obzira kako je intenzivna borba postala, meci me nisu pogađali. Postepeno samo postao hrabriji – možda čak i arogantan – i rekao sam svojim ljudima da ako me prate meci ih neće pogoditi. Svi su to verovali i u to vreme moja je patrola bila jedina koja se vratila sa svih 80 ljudi nepovređenih. Iz tog sam iskustva shvatio da univerzum mora da ima neku vrstu uma. Kada sada govorim o »umu univerzuma«, to je zasnovano na tom iskustvu. Univerzum ima svoj vlastiti ritam i upravlja životom. Biti u pravu, raditi ispravno, znači biti u skladu sa principom, ili redom, univerzuma; ono što nije u skladu sa tim principom nije moguće ili zahteva neprirodni napor.

Problem je odrediti šta taj princip ili red jeste. Možete misliti o tom principu ili redu univerzuma kao o nečemu što niko ne može poreći, u kom slučaju nema problema. Neko može reći da će, pošto je univerzum neograničen, uvek biti mnogo stvari koje ne poznajemo. U tom slučaju, treba priznati sve što se ne zna, ili možda otići i konsultovati nekog specijalistu za određenu tematiku. Važna stvar je uraditi pravu stvar odlučno, odlučno prekinuti raditi pogrešno, a ako ne znate nešto, onda to reći odlučno. To je način na koji se ja trudim da živim svoj život.

Čak i veliki učitelj može da podučava pogrešnim stvarima. U mom slučaju, pokušao sam da ih svejedno činim i jednostavno sam prestao da ih radim jednom kada sam saznao da nisu za mene podesne. Odbacujući ovo i prihvatajući ono čak i bez isprobavanja, nije ništa drugo do izgrađivanje iluzija.

Kada sam se vratio iz rata, našao sam da dok je sensei Uešiba mogao da me baci veoma lako, tehnike drugih ljudi bile su potpuno bez efekta. Bilo je očigledno neke razlike između ovih dvaju primena tehnike. Drugi su rekli da je to stoga što je sensei Uešiba imao »snagu i veštinu hiljadu ljudi«, ali ja sam se pitao da li je to zaista bila istina da su postojale neke stvari koje je, uprkos tome da smo obojica bili ljudska bića, Sensei mogao a ja nisam mogao da uradim. Takva su pitanja počela da izviru u meni. Opet, imam osećaj da jedino otvoreno priznavajući da nešto ne znate možete konačno da to razumete.

Negde u to vreme sam baš otkrio senseia Tempu Nakamuru. On me je naučio da »um pokreće telo«. Um je uzvodno a telo je nizvodno. Ako je uzvodno zamućeno, tako će biti i nizvodno. Od Nakamure sam naučio da je ujedinjenje uma i tela moguće kroz pročišćavanje uma i dopuštanje da utiče na telo. To sam već bio iskusio na bojištu, ali nisam bio povezao to iskustvo sa tim principom.

Mislim da bi se isto moglo reći za aikido. Osvrćući se na ono što je sensei Uešiba radio, jasno je da je primenjivao svoje tehnike jedino posle vođenja oponentovog uma. Suprotno ovome, svi mi ostali smo pokušavali da vodimo tela oponenata i onda se trudili da skontamo kako da ih bacimo. Prirodno, oni bi se opirali i postalo bi nemoguće baciti ih.

Da biste vodili um svog oponenta, morate prvo da imate potpunu kontrolu nad svojim vlastitim umom. Ako ne možete da vladate svojim vlastitim umom, ne možete očekivati da ćete moći da vodite umove drugih.

U stvari, u tom smislu, sensei Uešiba nije bio sposoban da kontroliše svoj vlastiti um; lako bi se razljutio ili krenuo da govori potpuno besmislene stvari. Imao je šta da kaže, ali nije mogao da to izrazi a da ne pribegne Omoto religiji. U tom smislu, mislim da je besmisleno imitirati nesposobnost senseia Uešibe da kontroliše svoj vlastiti um.

Jedina stvar od istinske vrednosti kojoj je podučavao bila je kako se opustiti. Ali to je u redu, jer neko doista treba da ima i samo jednu vrednu stvar da bi vas podučavao i time sebe učinio vašim učiteljem. Jedina stvar koju sam naučio od Tempu Nakamure, na primer, bila je da »um vodi telo«. Što se svih drugih stvari tiče, samo bi mi postavljao pitanja! Bio je veoma odmeren i skroman u tom pogledu. Kada bih rekao da ne znam odgovor, on bi rekao: »Pa, hajde da to onda proučimo zajedno«.

Sensei Uešiba, s druge strane, govorio bi stvari kao: »Ne postoji ništa što ja ne razumem; stvari koje kažem čak ni učenjaci ni sveci nisu sposobni da razumeju, pa čak ni ja, mada ih govorim, ne razumem...«

Nemoguće je razumeti takav način govora! Čak ni opuštanje kojem je sensei Uešiba podučavao nije bilo objašnjeno rečima, već pre nešto što je demonstrirao svojim telom.

AŽ: Čak i nakon shvatanja da je opuštanje bio jedan krajnje važan aspekt aikidoa, mora da ste prošli kroz proces pokušavanja i grešenja da biste shvatili kako da ovo opuštanje integrišete u svoj vlastiti trening. Kakvi su bili vaši specifični pristupi koje ste oprobali?

Tohei: Bio je to, kao što kažete, proces pokušavanja i grešenja. Nisam mogao da se opustim odmah; moja sposobnost da to uradim, i da koristim ki umesto snage, jednostavno je evoluirala prirodno što sam više trenirao.

AŽ: Aikido se po tradiciji uči posmatranjem demonstracije koju izvodi učitelj, a zatim davanjem svega od sebe da se viđeno ponovi. U praksi, međutim, tehnike su nešto tako brzo da je teško videti ili razumeti šta je urađeno. Takođe, ponuđena objašnjenja često izgledaju više kao zen zagonetke koje niko ne može doista razumeti. S obzirom na ovakvu pozadinu, kako bi trebalo da se pristupi aikido treningu?

Tohei: Dok sam još uvek bio član Aikikaia, običavao sam da govorim protiv takvih stvari. Podučavanje ne bi trebalo da bude tretirano kao prilika za razmetanje. Bio je jedan stariji instruktor tamo koji bi pustio svoje ukee da krenu da padaju mekano, ali bi ih u poslednjem trenutku razbio žestoko o strunjače. Rekao sam da nema potrebe da se bude tako zloban i da bi trebalo da prestane s tim. Bilo je pogrešno pokušavati sebe prikazati jakim radeći takve stvari. Bilo je podmuklo i kukavički bacati ljude tako grubo na strunjače kada su već bili izgubili sposobnost da se opiru. Ništa se nije promenilo, naravno. Nikada nisam nikoga tako povredio tokom vežbanja. Takođe sam čvrsto protiv pretvaranja aikidoa u nešto mistično.

AŽ: Sensei, imate ruke koje izgledaju veoma jake. Kako su postale takve?

Tohei: Treniranjem na jedan opušten način. Nisu uvek bile takve, naravno. Možete reći ljudima da se opuste, ali zapravo većina ljudi nalazi da je to prilično teško. Ako izgradite svoje mišiće lakomisleno, onda će vas oni samo ometati kad postanete stariji. Evo, osetite moju ruku. [zavrće rukav]

AŽ: Veoma je meka.

Tohei: Tako je. Sad je osetite ponovo. [zateže mišiće]

AŽ: Sad je tvrda kao gvožđe.

Tohei: Kada ste doista opušteni, cello vaše telo može da postane veoma čvrsto kada to hoćete. Ljudi koji se trude da izgrade svoje mišiće mogu samo proizvesti snagu na izvesnim mestima i na izvestan način. Stanje opuštenosti međutim dozvoljava im da koriste svoju snagu na mnogo obuhvatniji način. Kada neko pokuša da naleti na mene, mogu da učinim da celo moje telo postane kao gvožđe za trenutak i da ga tako odbacim nazad. Iz tog razloga, karate udarci i slično doista nemaju mnogo uticaja na mene.

Bio je jedan poznat bokser, Takeši Fuđi /Takeshi Fuji/, sa nadimkom Jamato Damaši /Yamato Damashi/ (»Duh Japana«). On je imao trenera po imenu Kimura koji je običavao da trenira udarajući betonske zidove. Jednom sam pustio Kimuru da me punom snagom udari u abdomen. Rekao sam mu da ne želim da me udari baš u lice, ali da može da me slobodno udari pesnicom u stomak. Pitao je da li je to stvarno u redu i ja mu rekoh: »Naravno, samo napred«. Ušao je sa jednom probnom, opreznom vrstom udarca, ali sam rekao da to nije bilo dobro i da stvarno udari. I udario je. Ali upravo pre nego što se njegov udarac spustio ispunio sam svoje telo kijem i on je završio povređujući svoju ruku!

AŽ: Čuo sam priču da je jednom neko od mlađih učenika u to vreme, uključujući Jasuo Kobajašija /Yasuo Kobayashi/ i Jošio Kuroivu /Yoshio Kuroiwa/, probao da vas doista sravni tokom jedne Aikikai demonstracije.

Tohei: Da, sećam se toga. Bilo je to u sali Jamano /Yamano Hall/. Tamura je izašao i pitao me je koliko ljudi želim da mi budu uke. Rekoh da nije važno koliko tako da se pojavio sa njih 10! Bio je to relativno mali prostor, pa sam pitao da li je namerio da me svi napadnu odjednom. Rekao je da je upravo to ono što je imao na umu. Nisam ništa mogao da učinim u tom momentu, tako da smo samo krenuli i započeli demonstraciju. Došli smo do poslednjeg dela, kada je trebalo da me nekoliko njih napadne odjednom. Prostor sa strunjačama bio je tako mali da bez obzira gde bih se deo uvek je bilo pet šest njih koji su pokušavali da me ščepaju i nije bilo mesta gde da odeš. Konačno, dok je napad tekao, jedan od njih uzviknu: »Imam ga!« i bio sam potpuno opkoljen.

Krenuli su da me udare u leđa i tuširaju, i onda su se svi natrpali jedan preko drugog, misleći da sam ja bio na dnu te gomile. U stvari ja sam već stajao za mikrofonom govoreći: »Dame i gospodo, hvala vam što ste gledali našu današnju demonstraciju...« U momentu kada je ko god da je bio uzviknuo »Imam ga!«, ja sam već bio pobegao. Pokušavali su da se izvuku iz gomile koju su napravili, ali nisu mogli baš brzo da ustanu. Osvrnuo sam se na njih i ugledao Tamuru koji ih je podbo na sve to i koji je sada samo stajao u blizini, i onda sam ga ščepao za okovratnik i bacio i njega na vrh gomile!

AŽ: Čuo sam još jednu priču u kojoj vi i Tadaši Abe /Tadashi Abe/ rešavate neki problem sa jakuzama (japanska mafija). O čemu se to radilo?

Tohei: U Ivami /Iwama/, sensei Uešiba se starao o supruzi jednog od njegovih učenika koji je bio umro. Ispostavilo se međutim da je ona počela da se viđa sa šefom lokalne jakuza bande. Postalo je to nešto kao skandal, ali ja sam mislio da je to privatna stvar i nisam ništa rekao.

Abe, s druge strane, bio je vrlo razjaren tom situacijom. Suočio se sa tim gangsterom kad je ovaj došao da se vidi sa tom ženom, i izmlatio ga. Odveo ga je do poljskog klozeta i ubacio ga tamo. Onda je krenuo da ga džara štapom i da ga čika da pokuša da izađe. Kada sam video šta se dešava odmah sam udaljio Abea i zaustavio ga.

E sad, sensei Uešiba je saznao za taj incident i rekao svom sinu Kisšomaruu /Kisshomaru/ i meni da odemo i izvinimo se. Kisšomaru se malo kolebao ali sam ga ja ubedio da ću ja biti taj koji će govoriti. Kada smo otišli tamo gde je banda bila, svi su se bili postrojili i čekali. Šef je znao da sam ja bio taj koji je Abea odvojio od njega, tako da je bio voljan da sasluša šta smo imali da kažemo. Na kraju bilo nam je zajemčeno da će se kloniti Abea i ostaviti ga na miru.

AŽ: Izgleda da je Abe uvek pokušavao da vas prevari i izazove, ali nikada nije uspeo.

Tohei: Jednom se sakrio u ulazu u dođo, čekajući da me udari bokenom (drveni mač) kada uđem. Ali osetio sam da se nešto sprema i svratio sam do perionice da uzmem vedro vode. Kada sam ušao, on se baš spremao da udari, ali ja sam se samo izvio i polio ga. Rekao je: »Hej, to je bilo stvarno pokvareno!« ali sam ja rekao: »Šta je gore, politi nekog vodom ili pokušati da ga udariš bokenom?«

Takve stvari su se stalno dešavale. Zapravo, moram priznati da sam imao običaj da ga ložim ponekad. Jednom sam rekao: »Zašto me uvek kinjiš? Zašto ne probaš sa Kisšomaruom za promenu?«

I kao rezultat, Abe se uzverao da prospe kofu vode na Kisšomarua. Mora da se isprva malo kolebao jer je prosipao samo po nekoliko kapi odjednom. Bilo je to tako malo da Kisšomaru nije ni primetio, tako da je postepeno povećavao količinu dok se iznenada sva voda nije svalila da dobro natopi Kisšomarua.

AŽ: Kada mislite da je sensei Uešiba usavršio ili dovršio svoj aikido? Kada je dostigao svoj vrhunac? Neki kažu pre rata, drugi tokom njegovog boravka u Ivami, a opet neki da je to bilo u poslednjoj godini njegovog života.

Tohei: Mislim da ga nikada nije usavršio. Ne znam koji bi se kriterijum koristio kao osnova da se kaže da ga je usavršio. Mislim da je verovatno ovladao veštinom opuštanja tokom vremena kada se bavio Omoto religijom.

Problem je u tome da ako počnete da mislite o »božanskim tehnikama« ili savršenstvu, onda to ne možete razmatrati ni na koji racionalan način. Završite, kao što je sensei Uešiba uradio, govoreći o svim bogovima Neba i Zemlje kako se pretvaraju u purpurni dim i kompletno ulaze u haru (donji abdomen), ili o teleportaciji, ili o tome kako postajete zlatni buda.

Ako želite da vidite »zlatnog budu«, idite samo u ruralni Japan. Tako zovu one koji slučajno padnu u poljski klozet nakon što su popili koju više. [smeje se]

Veština opuštanja je sama dovoljno veliki poklon da se ostavi svetu, i nema potrebe da se priča o božanskim tehnikama ili savršenstvu ili bilo čemu takvom.

AŽ: Gozo Šioda /Gozo Shioda/ ima običaj da ponavlja priču za koju kaže da mu je ispričao sensei Uešiba. Rekao je da je jednom pet vojnika otvorilo vatru iz svojih pušaka na sensei Uešibu sa razdaljine od 25 metara, i da je on odmah iskoristio neku irimi (ulazeću) tehniku da se umeša i pobaca ih. Jedan japanski autor je takođe izvestio o tome kao o činjeničnom događaju.

Tohei: To su bile samo laži. Ako bi učitelj to mogao uraditi protiv pet vojnika, onda bi učenici tog učitelja to mogli uraditi protiv bar polovine od toliko vojnika, zar ne? Ali ja ne znam nikoga ko to može da uradi. Te priče me podsećaju na jednu staru komičnu pesmu sa poentom da “pripovedač laže kao da je sam video stvar”. Takve priče o senseiu Uešibi su nešto slično.

AŽ: Sensei, hvala vam puno za vreme koje ste odvojili da podelite svoje uvide s nama.

Preveo za Aikido žurnal

Mića Mijatović

26. januara, 2008.u Beogradu.

Objavljeno na vebsajtu AK Arena

uz dozvolu Aikido žurnala

www.aikidojournal.com.