Mačevi koji su izgleda bili u opštoj upotrebi tokom Jokoto
perioda (do 800 godine nove ere) pravog (nezakrivljenog) su tipa,
sa jednom ili dve oštrice i slabo kaljeni. Izgleda da nije bilo
nikakvog standarda u izradi, dužina im je bila je između dve i
četiri stope, a njihova opšta odlika je činjenica da su svi
visili na vrpcama sa struka i bili korišćeni za ubadanje.
Istorijski dokazi sugerišu da su ih bili pravili kineski i
korejski kovači koji su radili u Japanu, kao i domaće zanatlije.

Postoji opšta saglasnost da je prve mačeve ovog tipa koji su
postali standardno oružje samuraja bio izradio kovač Amakuni
negde tokom osmog veka nove ere. Usvajanje efikasne zakrivljene
oštrice bio je veliki korak napred u tehnologiji izrade oružja
tog vremena, koji je u sprezi sa tehnikama kaljenja kulminirao
sedam vekova kasnije u zlatnom dobu izrade mačeva između 1394. i
1427., kada su napravljeni mačevi čijem kvalitetu je retko bilo
premca, a nikada nije bio prevaziđen.

Ipak, kada je masovna pešadijska upotreba zamenila konjičke čarke
prethodnih doba, težak mač tači tipa nošen oštricom okrenutom
nadole i tako najviše odgovarajući jašućem ratniku, koji je
isukivao svoj mač posebnim pokretom nagore da ga oslobodi kanije
i izbegne da poseče svog konja, zamenjen je kraćom i lakšom
katanom, nošenom oštricom okrenutom nagore, a gurnutom kroz
pojas, opasač. Ova naizgled nebitna modifikacija u načinu kojim
je mač bio nošen, bila je u stvari početak jednog potpuno novog
metoda borbe koji će imati dramatičan efekt na način kojim je
buduća generacija samuraja vodila rat. Sa mačem snažno
pričvršćenim za pojasom i oštrice nagore, samuraj ga je mogao
isukati i seći ispred jednim brzim pokretom, i time se braniti
bez potrebe da prvo isuče mač i zauzme neki stav za napad. Od tog
vremena pa nadalje, kenđutsu (korišćenje već isukanog mača) i
batto-đutsu (isukivanje i istovremeno sečenje mačem) postale su
odvojene ali paralelne discipline, a prepoznatljivi sistemi i
škole bili su ustanovljeni za obe.

Tokom Sengoku Đidaia, odsustvo jake centralne vlade i posledični
vakuum moći ohrabrili su provincijske ratne diktatore da se mlate
međusobno u neprekidnim i krvavim pokušajima da povećaju svoje
teritorije i time svoje bogatstvo. Potražnja oružja bila je
nezasita i da je utole kovači su bukvalno počeli masovnu
proizvodnju inferiornijeg oružja, korišćenjem po prvi put čelika
dobavljenog iz jednog centralnog izvora, i novih, mnogo bržih
metoda kovanja koji su ubrzali proizvodnju na račun kvaliteta.

Tamo gde bi prethodno kovač sam pravio svoj vlastiti čelik, od
granula gvozdenog peska ili rude, a zatim sa velikom pažnjom
kovao i kalio finu oštricu, sada bi već spreman, ponekad uvezen
čelik, bio pregrevan da olakša brzo kovanje. Rezultujućem maču,
mada lepom na izgled nedostajala je snaga i oštrina ranijih
oružja, primer lepog lica koje krije bezvredno srce. Prava lepota
jednog mača je u njegovoj oštrini, snazi i izgledu; jedino kada
su ova tri elementa spojena u oružju koje će dobro ležati u ruci
mačevaoca, to može biti nazvano lepim. Mačevi koji se odlome čim
dotaknu neki tvrd predmet, ili koji kada se koriste kao što je
predviđeno i oštre se redovno, otkriju, kada polirer ukloni
spoljni kaljeni čelik, meko jezgro niskog kvaliteta, nisu pravi
Nippon To (japanski mač). Oni prema tome ne zaslužuju da uživaju
otmenu reputaciju stečenu sečivima majstorskih kovača,
proizvedena korišćenjem tradicionalnih metoda. Ovih dana jedino
Tojama, Iorikenand Nakamura škole doista vrše tamešigiri
(testiranje sečenja), i tako jedino oni razumeju pravi metod
korišćenja mača.

Kada se dim raščistio nad bojnim poljem Sekigahare na završetku
krvave bitke 1600. godine, prebrojani gubici su otkrili nadmoćnu
pobedu generala Tokugawe Iejasua, i položeni su temelji perioda
mira koji će trajati gotovo tri stotine godina. Tokom sledeća dva
i po veka retko je mač bivao isukan u ljutnji i stoga nije bilo
drugih metoda osim sečenja tela mrtvih kriminalaca kojim bi se
procenjivala sposobnost sečenja, kao i snaga mača. Nošenje mačeva
bilo je zabranjeno ediktom iz 1876. godine.

Pošto se zanimanje za ovu borilačku veštinu prvo razvilo na
Zapadu, uvek se pretpostavljalo da je istinska umetnost
mačevalaštva izumrla u vreme Meiđi restauracije, ili možda kratko
nakon što je samurajima bilo zabranjeno nošenje mačeva. Doista,
neki istoričari bi da sugerišu da je nakon Sekigahara bitke 1600.
godine mačevalaštvo krenulo da opada, tokom mirnodopskih godina
Tokugave, od čega se nikada nije oporavilo. Zaključak bi dakle
bio da je umetnost praktičnog mačevalaštva umrla davno pre kasnog
19. veka.

Srećom po ovu i buduće generacije, ni jedno ni drugo nije istina.
Godine 1875., čim je otpočela Meiđi era a Japan stupio na prag
svoje moderne industrijske budućnosti, Tokama Gakko je osnovan
pod ovim novim poretkom i zatim dokazao da je upravo sredstvo da
se sačuva i prenese ova starostavna umetnost mačevalaštva u
dvadeseti vek.

Osnovan da obučava vojni personal u mačevalaštvu, isto kao i u
drugim vojnim disciplinama, koristio je kao svoju osnovu „Gunto
Soho“, ili metod vojnog mača, najefikasnije tehnike tada živućih
majstora mačevaoca, od kojih su sve bile izvođene iz stojećeg
stava. Ova kombinacija tehnika raznih škola, poglavito Omori Ryu,
i njihovo usvajanje od strane vojske, dovelo je kasnije do
osnivanja Tojama škole mačevalaštva 1925. godine.

Druge škole mačevalaštva, još uvek postojeće u vreme Meiđi
restauracije, nisu međutim prošle tako dobro. Kako je doba
demokratije svitalo, sale za treniranje u kojima su se izvorno
podučavali samo stari metodi samuraja, pretvorile su se u masovno
tržište koje im je sada omogućavalo da prežive i u odsustvu
njihovih ranijih gazdâ. Do 1870. godine nekoliko poznatih dođoa i
području Tokija, Čiba, Saito i Asari dvorane za vežbu, podučavalo
je svoje mušterije jednom lakšem, manje energičnom obliku igranja
mačem. Tako je kenđutsu za samuraje evoluirao u kendo za mase, a
kao rezultat mnogo toga što je bilo dobro postalo je izgubljeno.

U spartanskim granicama vojnih akademija, kenđutsu je međutim
našao načina da preživi. U Rikigun Tojama Gakkou obe tehnike i
duh samuraja održani su u životu na najpraktičniji način kao u
publikacijama iz 1943. godine; 2 Japanski vojni majstori „
“Vojska u japanskom životu“. „S pešadijskog stanovišta, Tojama
škola fizičke obuke mora se pomenuti. Mlađi oficiri, posebno
neunapređeni vojnici i prvi i drugi poručnici izabrani su od
strane njihovih regimentnih komandira da pohađaju ovu obuku.
Instrukcije su davane u različitim grupama zavisno od čina. Borba
bajonetom, japansko mačevanje, Đu-đutsu i japansko rvanje dodatno
su uključeni u uobičajene kurseve škola fizičke obuke“.

Kao dokaz praktične efikasnosti Tojama škole, posebno tehnikâ
mača, imamo jedino da navedemo jednu američku publikaciju
naslovljenu „Japanski vojnik“, publikovanu 1943. godine za
korišćenje od strane oficira američke vojske, a koja je trebalo
da posluži anticipiranju susreta sa njihovim protivnicima na
bojnom polju. Tamo se kaže: „Japanski oficiri još uvek su
naklonjeni staromodnom maču. Videćete ih kako vode svoje trupe
mašući mačevima, baš kao u staromodnim filmskim trilerima.
Upucajte te oficire što brže možete, jer ti mačevi mogu iseći
čoveka od učkura do grla bijela u jednom jedinom čistom rezu“.

Sve do sada, čak i u Japanu, Tojama Rju Batto Đutsu je ostala
malo poznata izvan vojnih krugova. Kao rezultat ovoga, mogla je
izbeći pritisak vršen od strane okupacionih snaga Amerike na
kraju II svetskog rata, u njihovom pokušaju da od
“neprihvatljivih“ borilačkih veština napravi „prihvatljive“
sportove koje bi zapadni um lakše mogao razumeti.  Kao takva
ostala je praktična i efikasna borilačka veština. Za one koji
tragaju za putem samuraja, ta staza leži tu. Te tehnike su
borbeno efikasne, pa ipak dostojanstvene; nemilosrdno efikasne pa
ipak graciozne, doista smo te sreće da još uvek postoje. Za
razliku od kendoa, modernog vragolastog oblika japanskog
mačevanja, ili njemu srodne umetnosti povlačenja mača znane kao
Iai-do, Batto Đutsu je originalna umetnost isukivanja neuporedivo
oštre japanske sablje, i sasecanje napadača u jednom jedinom
neprekinutom potezu.

Lepota Tojama Rju Batto Đutsua leži u njenoj spartanskoj
jednostavnosti i smrtonosnoj efikasnosti; lišena izveštačenih i
teatralnih stavova, ona je jednostavno jedan praktičan i
zaslepljujuće brz način smrtonosnog ranjavanja protivnika u
jednom jedinom odlučnom činu samoodbrane. Njena destruktivna moć
je opustošujuća, kao što se može videti u sposobnosti veštog
mačevaoca da seče čisto i sasvim kroz sve vrste tvrdih
materijala, čak gvožđa i čelika. To se može naučiti samo u nekoj
tradicionalnoj školi gde se stari metodi zasnovani na stvarnom
borbenom iskustvu još uvek prate, a istinski metod sečenja se
prema tome razume u potpunosti.

                                                      Prevod sa engleskog Mića Mijatović